Povišen glas, utišana nežnost, prenaglašena ljubomora, isključeno poštovanje, pojačana agresivnost, odsutna ravnopravnost. Demonstracija sile. Eskalacija straha. Sadizam i mazohizam u duetu. Pevaju i plešu pod navodnim okriljem ljubavi. Zašto je teško takav prizor pripisati najuzvišenijem osećanju? Zar upravo agresija – mentalna i fizička – nisu njegova negacija? Zar ga ne demantuje ni pristajanje na poziciju žrtve?
Činjenica je, međutim, da sadističko ponašanje neke žene tumače upravo kao dokaz ljubavi. Ukoliko partner nije patološki ljubomoran, ne pravi scene, ne maltretira ih, kao da ih ne voli. Očigledno je i da neki muškarci ne umeju drugačije da se ponašaju. Vikom, batinama i uskraćivanjem prava na slobodu “grade” svaki svoj emotivni odnos. I tako nastaje vrzino kolo iz koga je teško izaći, a važno je da se izađe.
O tome zašto sadizam i mazohizam nisu i ne smeju da se tumače kao potvrda ljubavi, već signal ozbiljnog problema, za Novosti objašnjava Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut.
Patološka ljubomora i potreba za njom
Erih From, socijalni psiholog i psihoanalitičar, govorio je da se sadistički karakter boji svega što nije sigurno i predvidivo, pa taj nedostatak pokušava da kompenzuje transformisanjem gusenice kakvom se oseća u boga. Gde se nalazi koren takvog ponašanja?
– U detinjstvu. Muškarac koji je odrastao gledajući oca koji i ne pokušava da kontroliše svoje reči i postupke kada oseti ljubomoru, može da poveruje da ni sam nema moć da se odupre svojim impulsima. Štaviše, može da veruje da je agresivnost jedina ispravna reakcija na neki ženin postupak. U takvim vezama on ne preispituje svoje ponašanje, a ona svoja uverenja o tome šta znači biti voljena, kao ni svoju snagu da izađe iz takvog odnosa.
@socialroby via Twenty20
Kako žena pristaje da bude žrtva sadista?
– Ukoliko je devojčica odrastala gledajući tatu kako pravi ljubomorne scene i mamu kako mu prašta i prelazi preko toga, ona može da nauči da drugačija ljubav ne postoji. Ne mora da zaključi da je to prava ljubav, već da je u odnosu nužno da bude tako. Kada se kao odrasla zabrine, opravdano ili ne, da je njen muškarac ne voli, može da proba ga napravi ljubomornim, ne bi li time dobila dokaz da je, ipak, voljena.
Zašto mazohizam, kao ni sadizam, nije potvrda snažnih emocija žrtve (mazohiste)?
– Žena ostaje uz ljubomornog muža ili zbog toga što se plaši da ga napusti ili zato što veruje da je njegova ljubomora dokaz njegove ljubavi prema njoj. U tom slučaju, ona oseća krivicu jer je nekim svojim postupkom “izazvala” takvu njegovu reakciju. Nije tu u pitanju mazohizam, ne želi ona da bude mučena, već je u pitanju njena pogrešna, patološka predstava o tome kako se ljubav pokazuje ili pak kako se “pravi muškarac” ponaša. Kada žena ima takvu predstavu o ljubavi, njoj je veoma teško sa muškarcem koji ne oseća i ne pokazuje ljubomoru uopšte.
Šta takvo ponašanje, jedno i drugo, govori o tim osobama?
– Muškarac koji ispoljava ljubomoru na agresivan način naučio je, verovatno u detinjstvu, da je takvo ponašanje opravdano. On veruje da što je snažnije osećanje koje je osetio, to ima veće pravo da ispolji verbalnu i fizičku agresivnost. Pritom ne preispituje ličnu odgovornost, niti način razmišljanja koji je doveo do toga. I, naposletku, ne prihvata odgovornost za svoja osećanja i postupke, pa ne traži stručnu pomoć, nego obećava da ih neće ponoviti ili, prosto, krivicu prebacuje na ženu.
Stokholmski sindrom
Može li mazohista da opstane u emocionalnom odnosu ako nema sadistu sa druge strane?
– Zapravo, ne postoje mazohisti kao ljudi koji žele da budu mučeni. Postoje samo oni koji biraju da ostanu u takvom odnosu jer je alternativa, u njihovim očima, još gora. Oni odlučuju da ne idu iz nasilnog braka, jer ih je strah da odu i plaše se šta će se potom desiti. Ponekad biraju da uđu u veze sa nasilnim osobama, jer im i to izgleda bolje nego da su sami. Ponekad su živeli sa nasilnim očevima i ta “teritorija” im nije nepoznata.
Koliko je tu prisutan i stokholmski sindrom, odnosno psihološko stanje u kojem se žrtva vezuje za agresora?
– Naravno, može da bude prisutan, naročito ako agresor uspe da prekine sve njene druge važne veze sa porodicom i prijateljima. Kada nekog doživljavamo kao veoma moćnog, ko može da nam uradi šta god želi, da nam naudi na svaki način koji zamisli, pa kada on ponekad pokaže mrvu ljudskosti i nežnosti, tada se to može doživeti kao mnogo značajnije, nego da dolazi od nekog ko je oduvek bio nežan. Tako izgleda stokholmski sindrom i nastaje u vezama gde nasilje traje dugo.
Da li čovek može da prestane da bude mazohista i kako?
– Ako žena ima očuvanu veru u sebe i u svoju snagu i nema pogrešnu predstavu o ljubavi, ona će otići od nasilnog čoveka. Problem je u tome što on tu svoju mračnu stranu ne pokazuje odmah, nego postepeno, da bi tek posle nekoliko godina otkrio pravo lice. Tada dolazi do fenomena “kuvane žabe”, odnosno žena je već dugo sa njim, često mu je praštala, prelazila preko njegovih mana i sve većih ispada, pa joj je teže da primeti kada se prešla granica. Istovremeno, i njeno samopoštovanje i sigurnost u sebe su jenjavali tokom godina života sa nasilnikom i teško joj je da ode. Da je on pokazao takvo lice odmah na početku veze, ona bi lakše otišla.
@ajknapp via Twenty20
Može li se pomoći sadisti?
– Može, kada on sam shvati svoju odgovornost u tome i prihvati da je njegov način razmišljanja odgovoran za to što oseća ljubomoru, kao i da je odgovoran za sopstvene postupke. Kada preuzme odgovornost za to, tada će potražiti pomoć, kako bi uvideo zašto to radi, naučio da drugačije razmišlja i da se sa svojim osećanjima nosi na neagresivan način.
Alarm za beg
Šta može da nam bude prvi signal da imamo “posla” sa mazohistom ili sadistom, kako bismo odmah pobegli iz tog odnosa?
– Dobar pokazatelj je naš unutrašnji osećaj straha. Plašimo li se kada pomislimo kako bi nešto što se dogodilo, nešto što smo uradili on mogao da protumači pogrešno? Osećamo li ponekad strah od susreta sa njim? Strepimo li od njegove reakcije? Strah je prvi pokazatelj, i najčešće tačan, ali ga mi kasnije utišamo i umanjimo mu značenje tako što ga preispitujemo.
Autor: Tatjana Loš
Izvor: novosti.rs