Priča jedne mame: Kako smo se oprostili od dude (+NAGRADE)

Popodnevna dremka na dan rođendana i poslednja slika s dudom 🙂

Prvo veliko odvajanje od Mike i dude desilo se početkom septembra kada je krenuo u vrtić. Rekli smo mu da duda nije dozvoljena u vrtiću, pa je on odlučio da i Miku i dudu ostavlja u kolima kada ga ujutru dovezemo. Mislili smo da će mu to odvajanje teško pasti, ali podneo je super i uopšte se nije žalio. Jedino što ih je na kraju dana bio toliko željan da ih je sa neviđenom strašću uzimao kada dodjemo po njega i onda je dudu obavezno cuclao celo veče :-).

U poslednjih nekoliko meseci dosta ljudi nam je govorilo da treba da mu “ukinemo” dudu. Takođe i na ulicama, dosta nepoznatih ljudi je komentarisalo tipa, “Tako si sladak, ali šta će ti duda? Baci dudu…”. Koliko god da su to bili dobronamerni komentari, meni su nekako smetali. Mislim, šta vas, nepoznate ljude, briga šta će njemu duda?!! Baciće kad on poželi! Ha, mislim da sam se tokom godina i ja vezala za tu sliku moje bebe sa Mikom i dudom i da mi je strašno bilo teško da zamislim da jednog dana on više neće biti beba već veliki bata. No, svejedno, znam svoje dete i znam koliko je samosvestan i odlučila sam da mu ne “otimamo” dudu na silu već da pustimo i da lagano, objašnjavanjem, utičemo na njega da sam donese odluku da je ostavi.

I tako je i bilo!

Dve nedelje pre rođendana počeli smo da mu pričamo da bi bilo super da, kad napuni tri godine, taj dan ostavi dudu jer je veliki bata i da velike bate ne koriste dude. Davali smo mu primere drugara i drugarica koji više nemaju dude, govorili smo mu da vidi kako ni mama ni tata ne koriste dudu i da treba i on da prestane. I tako, po malo svaki dan, nenametljivo. Dan pred rodjendan, rekao mi je: “Mama, sutra bacam dudu”. Obradovala sam se toj izjavi, ali sam je uzela s rezervom. Da budem iskrena, nisam mogla da zamislim da će se to desiti i da će moj mališa zaista baciti dudu.

Na dan rođendana, odlučila sam da ništa ne spominjem i da vidim šta će biti. Ceo dan je cucalo u navratima, a i na popodnevno spavanje je otišao sa dudom. Kada se probudio, obukli smo se za proslavu rodjendana koju smo pravili to veče u igraonici. I dok sam se ja spremala, u jednom trenutku mi je prišao i sav “svečan” rekao: “Mama, idem da bacim dudu, hajde sa mnom”. I ja sam krenula sa njim i dalje ne verujući da će se to desiti. Došli smo do kante i on je skroz odlučno pritisnuo papučicu da digne poklopac, izvadio dudicu iz usta i bacio je!!!!! Nisam mogla da verujem! Kakva snaga volje kod tako malog deteta!

Kasnije to veče, kada smo se vraćali iz igraonice, tražio je dudu i ja sam ga podsetila da ju je bacio i to je bilo to. Mislila sam da će problem uslediti kad budeo legao da spava jer je tad najviše voleo da ima dudu, ali – ništa! Uopšte je nije tražio niti je pravio problem. Jednom je samo više za sebe konstatovao kako  njegovi drugari nemaju dude, pa eto više nema ni on. Duša moja!

Toliko sam ponosna na mog velikog batu! I toliko mi je drago da se dude oslobodio na sopstvenu inicijativu! Čak mi se činilo da sam odvajanje od dude teže podnela ja nego on. Kad sam je videla kako leti u kantu, malo je falilo da je ne uhvatim u letu i vratim mu je u usta kako bi još malo bio mamina beba. Mada, da se ne lažemo, on će uvek biti mamina beba :-). Ali dobro, Mika je još uvek aktuelan kao prava “lovey” lutka. Ipak, primećujem da se polako odvaja i od njega. Sada, kada krenemo negde i zaboravimo Miku, više se ne vraćamo po njega kao što smo to obavezno činili ranije jer se put bez Mike nije mogao nastaviti. I dešava se da zaspi bez Mike što je ranije bilo nezamislivo.

Dete raste…

Autor: mama Jasna Džudželija, www.princeandsoul.com

Foto: Jasna Džudželija, sva prava zadržana