Priča jedne žene: “treća od deset”

“Ovo  ne izgleda dobro. Nema ploda. Samo gestacijska vrećica koja je nastavila da raste.”, doktorka je govorila polako znajući da je svaka reč teška.

Uputa je bila čekati par dana da samo ode, a ako ne, obavezna kiretaža. To je to. Ništa se ne može uraditi. Priroda je odlučila.

I šok i neverica i tuga i olakašnje sve smešano u mehanički izlazak iz ordinacije.

Jedino što je normalizovalo situaciju je da sam sad i ja bila deo kluba. Nakon infekcije i temperature, nije ovo tako ni loš zaključak. Svejedno kažu da 3 od 10 trudnoća završi tako… a znala sam ih bar 10 iz svog okruženja koje su prošle kroz isto što znači da je u suštini sve u redu.

Razmišljala sam šta sam ja mogla uraditi da se ovo ne desi, možda sam mogla mirovati, možda sam se mogla više paziti, možda, možda, možda…a možda ne možemo sve kontrolisati. Na kraju sam zaključila da je to taj neki život. Van naše moći i planova pa ako je tako, neka bude tako. Odradiću što više mogu da mi bude lakše pa idemo dalje.

Odrađivanje mog dela posla

Najgori deo posla sam uradila prvi. Obaveštavanje. I to je stvarno najgori deo posla ali brzo prođe.

Drugi deo se odnosio na prikupljanje informacija. Ovo je vrlo bitan deo pripreme za nešto što su naše babe odrađivale pre odlaska na posao. Ali šta ćeš…kad smo mi ta Y generacija. Dakle, pozvala sam prijateljicu koja mi je do sitnih detalja prepričala kako je prošla kroz sve to, šta joj je trebalo od papira, kome se trebalo javiti, šta od stvari poneti. U normalnim državama ovaj trening verovatno ne bi bio potreban ali kod nas ne možete računati samo na sistem već morate imati i back up ako hoćete da sebi olakšate. Tako treba znati da je bolje poneti svoju spavaćicu, papuče, maramice, da se čeka 2 sata nakon zahvata pa ako nećete da gledate u plafon, ponesite knjigu, i naravno, ne idite bez uputa i nalaza itd.itd. Vrlo je bitno i da osoba koja vam to sve govori ne bude paničar i da to normalno prihvata jer su vam tad racionalni delovi mozga prilično tupi i lako povodljivi.

Treći deo, takođe vrlo bitan, sistemi podrške na licu mesta. Tehnički naziv za nešto vrlo ne-tehničko. Mama, muž…koga imate i ko vam odgovara.

Na kraju, odlazak na lice mesta.

Sistem

Nakon čekanja od sat-sat i po, prozvana sam. Dve sestre su ispunjavale moje papire, jedna “peške” a druga pisaćom mašinom. Ta sa pisaćom mašinom mi je postavljala pitanje dok je kucala tako da sam je jedva čula a i ona mene verovatno.

“Ime.” DU-DU-DU! Mašina je udarala kao da joj je jedini zadatak da bude što glasnija.

Kažem.

“Koje je devojačko?” DU-DU-DU!

Mislim se ja, Broz, eto koje. Prestani da kucaš pa onda pitaj…ali naravno, ljubazno odgovorim. Potraja ta buka i nadglasavanje srećom samo nekoliko minuta.

Dade mi onaj izudarani papir sa mojim podacima pa me prosledi dalje da se presvučem. U spavaćici, čarapama i papučama sam prošetala do svog odeljenja, tzv. konezervative. Tu je sledilo merenje pritiska, upisivanje krvne grupe (ako nešto krene po zlu, je li) i upućivanje u sobu. Sve je išlo prilično brzo ili mi se bar činilo da ide nakon toliko čekanja.

Soba sivi dom, a u sobi cimerka sa burekom. Doček za sva čula. Delovala je da je blizu četrdesetih ali je to bilo teško odrediti. Bila je odmah za priču a ja nisam. Sreća pa su nas brzo poslali na ultrazvuk. Znajući da će me opet čačkati, donji veš sam već parkirala u torbu da čeka neke intimnije dane.

Opet u spavaćici, čarapama i papučama smo u pratnji sestre prodefilovale kroz dvije čekaonice i na kraju došle u gužvu pred ordinaciju gde se obavljao UZ. I da, ovo je situacija kad odelo čini čoveka i ženu. Ništa dostojanstveno nema u stajanju ispred ordanicije u spavaćici, pa makar i u bolnici, dok su drugi ljudi u kaputima i čizmama. Dobro je bilo što su nas prve uveli. Sestra je rekla da skinemo donji veš. Ja spremna prespremna, samo što se sama ne konektujem na aparat za UZ a moja cimerka se izbeči: “Pa ja mislila da će to preko stomaka.” Sestra joj na to nervozno pokaza da požuri. UZ je obavljen brzo i ja sam izašla prva. Nađoh uvučeno mesto između stolica da se bar malo izolujem od obučene mase kojoj sam bila vrlo interesantna. Dobro mesto za jedno ali loše za drugo jer uskoro dođe cimerka i bez imalo osećaja za lični prostor (neki Britanac ili Skandinavac bi zbog tolike blizine sa strancem verovatno pao u nesvest), pribi me uz zid i zabarikadira između stolica pa oduševljeno reče: “Nema polipa! Šta će sad? Sigurno ću kući.”

Nisam mogla ni da slušam šta govori nadajući se da će se bar malo odmaći. Jok. Stoji ona tako na meni i nastavlja monolog:” Pa, da. Šta će od mene kad ga nema? Ka’e doktor’ca, nema ništ’. Sigurno ću kući.”

“Joj, odmakni se, molim te!”, prolazilo mi je  kroz glavu dok sam gledala ima li sestre da nas vodi u sobu. Sreća pa je brzo naišla.

“Sestro, je l’ da me neće operisati? Doktor’ca nije vid’la polipa. Nema šta onda, je l’ tako?”, utvrđuje cimerka svoja očekivanja sa sestrom.

“To će doktor odlučiti.”, reče sestra ne znajući da je čeka beskonačna petlja.

“Pa nema šta, nema polipa, nema operacije. Šta će od mene?”, nastavi cimerka.

“Ama ženo, ako hoćeš ići kući, idi. Nije tvoje da misliš.”, odbrusi sestra a meni opet posta jasno zašto je sistem često okrutan.

“Pa dobro al’ kad ga nema…”, reče ova više sebi nego sestri.

Ćutke smo otišle u sobu. Cimerka se dohvatila telefona, a ja sam čula sestre kako proveravaju da li je sala spremna.

Proces

Dođoše dve sestre po mene i opet u magičnom izdanju spavaćica, čarape, papuče prošetah pred novom grupom ljudi koji su čekali žene da se isporađaju. Ne znam što me je nervirala ta spavaćica…ali baš jeste.

No, uđoh u salu, kad tamo doktorica, anesteziolog, dve sestre i otvorena vrata.

“Otkopčajte grudnjak.”, reče jedno od njih.

Super, mislim se, jer sam morala da zadignem spavaćicu da bih to uradila. Druge nije bilo. No dobro. I onako ću opet na kanal…kao da je bitno.

Penjući se  na onaj tzv. sto opet se setim dokumentaraca o dr. Mengeleu i pomislim kako sam glupa. Zar nemam nešto bolje o čemu ću misliti?! Dobro je pa je moja unutrašnja trabunjanja prekinula sestra, pomažući mi da se popnem između držača za noge, preko limenog lavora (Pa se ti ne seti Mengelea!) ko zna dokle bih stigla razmišljajući o tome.

Uspnem se i smestim i odjednom mnogo ruku i pitanja oko mene. Dve ruke prikopčavaju anesteziju, jedna usta pitaju za alergije i operacije, četiri ruke mi vežu noge, druga usta govore da sam dugačka, a treća ispravljaju i kažu da nisam dugačka, već visoka…neko tamo čestita praznike i novu godinu, ja gledam u neonku na plafonu koja se odjednom ugasi.

Sledeće čega se sjećam da molim neke žene u belom da mi ispričaju vic. Još žmirim, nešto mumljam, prebacuju me na krevet. Kopam po torbi tražeći telefon. Sestra me požuruje i govori da ću to kasnije i da odmaram. Ja ipak zovem muža. Fino ga molim da ispriča vic. Trebalo mi je nešto banalno i smešno u tom trenutku. Gospodin nije mogao da se seti ni jednog jedinog vica! Ni o Čak Norisu. Eto kakve sam sreće. Samo je pitao jesam li dobro, jesam li dobro…pa normalno da jesam, što je dosadan. Ostavljam telefon i odmaram. Kasnije sam se opet čula sa mužem pa mi je objasnio da sam zvučala skroz loše  (kasnije sam vic dobila porukom) i da sam ga uplašila jer sam samo nešto  mumljala.

…

Nakon 15ak min. potpuno dolazim sebi, vadim “Autostoperski vodič kroz Galaksiju” i odlazim u neki drugi svemir. Da, knjiga je definitivno bila dobar izbor.

Epilog

Ima tu još mnogo šta za reći. Tema je široka i dugačka…pa ću nešto ostaviti i za drugi put.