Izgledu pridajemo neverovatno puno pažnje, ali ne možemo sebe da sagledamo kao celinu. Svaki deo sebe analiziramo odvojeno. Sviđaju nam se ramena ali ne i kukovi, stomak je u redu ali noge nisu ili obrnuto. Naše netolerisanje delova koje vidimo kao nesavršene je delimično izazvana željom za mršavijim ili čvršćim telom ali ne samo to. Često naše viđenje sopstvenog tela nema veze sa realnošću.
Da li se sećate šta ste mislile o svom telu sa 17 ili 20 godina, a kako vam se ono čini kada sada pogledate svoje slike iz tog perioda? Koji to demon upravlja načinom na koji vidimo sebe i kreiramo vezu sa svojim telom? Frojd ga je nazivao „ego idealom“ a njegova uloga je da upravlja našim odnosom sa svim onim što bismo voleli da budemo i da radimo.
Sebe volimo u zavisnosti od toga koliko smo dorasli našem idealu perfekcije. Što više podignemo lestvicu, veći je rizik da ćemo manje voleti sebe. Tako na primer neko smatra da mora da izgleda kao supermodel da bi bio privlačan, pa nije čudo da ne prihvata sebe. Adolescenti su iz sličnih razloga skloni anoreksiji i njihovi životi se mogu sastojati od dugih perioda gladovanja.
Stručnjaci kažu da upoređivanje naših tela sa idealom čini da se i razboljevamo. Zahtevajući više od onoga što telo može da nam pruži pojačavamo simptome seksualnog nezadovoljstva, problema sa jelom do straha od starenja.
Sa druge strane, ako ste imali zdrav odnos sa svojom porodicom od ranog uzrasta, razvićete toliko fleksibilan ego ideal da nećete postati opsednuti sa onim što vam nedostaje. Moćićete da razumete da, na primer, imati veliki nos, ne znači da niste sposobni ni za šta i da možete biti dobra osoba i ako niste u centru pažnje. Naš ego ideal se zasniva na načinu na koji nas percipiraju naši roditelji, na onome što traže od nas i njihovim nadama za nas. Na primer, dečak kog majka obožava i u čijim očima je on najlepši dečak na svetu, verovatno neće imati problema sa svojim izgledom. Čak i onaj ko nema savršen fizički izgled ali je dobijao potvrdu i odobrenje u detinjstvu za svoj izgled, može da ima dovoljno samopouzdanja u vezi svog izgleda. To je snaga ljubavi.
Pa da li nam je onda, ako smo bili okruženi ljubavlju kao deca, samopouzdanje zagarantovano za ceo život? To bi bilo previše jednostavno. Roditelji mogu imati problema u prihvatanju ličnog starenja ili promena na deci pa mogu postati destruktivni. Čak i podsvest može uticati na samopouzdanje deteta i građenje odnosa sa telom. Ukoliko su roditelji očekivali dečaka a dobili devojčicu sigurno će biti razočarani, barem samo podsvesno. I pored mnogo ljubavi devojčica neće moći da izbegne misli da je njeno telo neadekvatno. Često su problemi koje imamo sa slikom o sebi rezultat porodičnih konflikata. Tako neki ljudi odrastu mrezeći delove sebe koji ih povezuju sa porodicom koje bi se najrađe odrekli. Ali po istoj logici neko može obožavati određeni deo tela jer ga podseća na voljenog deku ili baku, na primer.
Reči ljubavi i podrške su ključ u prevazilaženju zadirkivanja ili odbojnosti od vršnjaka. Najbolje su one od porodice u vidu: “Klinci ne znaju ništa, velika usta kao tvoja su lepa, svaka žena ih želi. Nisu za zadirkivanje“ i slično. Ali, ukoliko takvih reči nema kod kuće mogu pomoći i psiholozi. Čak i oni koji su ubeđeni da sebe uopšte ne vole imaju barem malo ljubavi prema sebi koja se može nadograđivati.
Kakav odnos vi imate sa svojim telom? Da li ga više volite ili mrzite i kako se odnos razvijao sa godinama?