Ta me njihova rečenica, za koju su mislile da je nisam čula, presekla kao mač. Ne samo da sam bila u krhkim tinejdžerskim godinama nego se i nisam uklapala u okvire izlazaka, ispijanja alkohola i pušenja pa mi je time društvo bilo vrlo ograničeno.
Osim toga, većina društva iz razreda putovala je kući vozom, a ja autobusom, što je u našem gradu poprilično fizički udaljeno jedno od drugog.
Zato mi je bilo grozno kada bismo imali taj jedan slobodan sat do polaska autobusa jer nisam znala šta da radim. Ponekad bih čak svratila do mame na posao, ali ni to nije bilo uvek moguće. Već bi me od samog jutra tog dana, kada sam znala da nemamo sedam časova, počela da hvata nervoza što ću morati da budem sama. A sve zbog one jedne rečenice nezrelih devojaka.
Kao maturantkinju, veselilo me što ću uskoro živeti i studirati u jednom gradu, bez da moram da putujem kući, pa samim time neću morati da lupam glavu kako da popunim vreme. Neću se osećati kao da sam sama na svetu.
A put na koji sam tada krenula, kao punoletna osoba, naučio me je mnogo čemu.
Nekada mi je jako potrebno da budem sama
1. Biti introvert nije nikakva "greška u proizvodnji"
Dugo sam mislila da nešto nije u redu sa mnom jer sam, kako sam kasnije naučila na predavanjima iz psihologije, introvert. Štaviše, od prvog razreda osnovne škole učiteljica mi je konstantno ponavljala kako sam stidljiva i tiha. I to je drastično uticalo na sliku o meni.
Doduše, detinjstvo pamtim kao jedan od lepših perioda života po pitanju aktivnih prijateljstava, proslava rođendana, brojnih vožnja biciklom, bezbrižne igre… Uvek je oko mene bila hrpa ljudi. Dovraga, pa bila sam čak i predsednica razreda. Ali sve te ljude oko sebe poznavala sam godinama, neke još iz vrtića.
S novim ljudima dugo mi treba da im se otvorim, pa ja tako bilo i u gimnaziji, a nije pomagalo ni to što svet kao da je izgrađen za ekstroverte. Međutim, iščitavanjem literature naučila sam da je reč o naprosto dva različita mehanizma ličnosti, dva različita načina funkcionisanja. Ni jedan nije lošiji ili bolji, samo su različiti. Ostalo je odradilo odrastanje.
2. S vremenom postaje sve lakše i normalnije
Psihologija mi je pomogla da shvatim zašto se teško otvaram i zašto je odlazak na kafu samo u svom društvu gotovo pa tabu među nekim ljudima. I onda sam krenula na put sa kog više nije bilo povrataka: redovne kafe samo u sopstvenom društvu.
To je posebno došlo do izražaja nakon diplome. Odlasci na razgovore za posao u druge gradove, čekanje sastanaka, potreba za vodom, kafom ili jelom dok čekam nekoga koga ću intervjuisati… Nije mi padalo na pamet da sebi ne priuštim omiljenu kafu sa mlekom ili parče torte samo zato jer sam znala da ću sedeti sama.
Uvek uživanje
3. Ne, niko me ne posmatra i ne upire prstom u mene
Šta pomislite kada vidite nekoga ko trči obučen u sportsku opremu? Mojom glavom redovno prođu misli poput Uf, bilo bi vreme da se i ja vratim trčanju ili Bravo za njega/nju, vidi kako se trudi. Nikada mi ni na sekundu glavom nije prošlo da su smešni ili jadni.
Isto je i sa ispijanjem kafe. Niko, ali baš niko ko je zreo i pri zdravoj pameti neće upirati prstom i smejati se što smo sami seli da popijemo kafu. Neće misliti kako smo jadni, kako nemamo društvo.
Ne, niko ne upire prstom u nas kad smo sami na kafi.
Štaviše, iscrpljena mama će pomisliti: Blago njoj, i ja bih. Muškarac će pomisliti: Hm, vidi je kako je samopouzdana. Nastavi niz…
Ideja da će nas netko ismejavati postoji samo u našoj glavi. Štaviše, ako pogledate oko sebe, videćete da na terasi kafića ima dosta ljudi koji sede sami, čitaju novine, knjigu ili su na mobilnom. Niste jedini.
4. Potrebno mi je vreme za sebe
Osim sama, najviše vremena danas provodim sa partnerom, koliko god to poslovne i druge obaveze dozvoljavaju. Ali, kako njemu tako i je i meni potrebno vreme za sebe.
Kada može, subotom ujutru, dok nismo zajedno, on ode sam u obližnji kafić sa psom, naruči kafu i čita novine. Meni je, s druge strane, jedan od lepših trenutaka kada nakon kupanja ili nekog dobro obavljenog posla sednem u lepo uređen kafić i naručim veliku šolju kafe sa mlekom. Takvi trenuci su potrebni svima nama, nezavisno od pola, životne dobi, profesije, porodičnih obaveza.
U najboljem društvu
5. Zaslužujem da budem u najboljem društvu – svom
Dok sam kao tinejdžerka ispijanje kafe bez društva doživljavala kao kaznu, danas je priča potpuno drugačija. To spomenuto vreme za sebe vidim kao pokazatelja napretka u razvoju svoje ličnosti. Nezamislivo mi je kako sam se nekad osećala kada bih morala da uđem u poslastičarnicu i smatrala kao da nešto nije u redu sa mnom. Danas niko nije srećniji od mene kada zasednem.
I koliko god ovo zvučalo kao kliše, stvarno smo sami sebi najbolje društvo. Mi smo jedina osoba koja nam je dostupna 24 sata dnevno i moramo da naučimo kako da sebi budemo najbolji prijatelj i kako da se borimo da budemo najbolja verzija sebe.
I zato, odvojite danas pola sata i sedite da popijete kafu, sami.
Autor: T.B.
Izvor: zadovoljna.hr