Koji biste savet dali roditeljima o tome kako da razgovaraju sa decom o pucnjavi u školi, par naznaka po uzrastima?
To je složeno pitanje sa više aspekata ali ajde sada jednostavno da objasnim roditeljima da razumeju ono što je bitno. Pre svega, za decu koja su na neki način indirektne žrtve, koja su bili svedoci ili neposredno ugrožena, je da u ovom periodu neposredno posle događaja budu na sigurnom. To u praksi uglavnom znači da budu uz svoje roditelje. Ako su roditelji previše uznemireni i uzbuđeni, tu mogu da budu baba, deda ili neki drugi rođak, stariji brat ili sestra. Svakako neko ko ima dovoljno samopouzdanja i emocionalne stabilnosti, jer neka vrsta panike i preterane uznemirenosti samo može još više da preplavi dete koje je inače, pretpostavimo, uznemireno ako je neposredni svedok ili ugrožen ovim događajem.
Sad, što se tiče razgovora, moram da kažem da se ponekad razgovor shvata kao sredstvo koje samo po sebi ima neku vrednost, nezavisno od načina kako se vodi i od sadržaja koji je u pitanju. Tako da ta jednostavna ideja da treba razgovarati sa decom, to je jako lepo rečeno ali je još jako daleko od onoga što može roditeljima i uopšte javnosti da pomogne, pošto sadržaj razgovora može biti neadekvatan na različite načine. Mi možemo kroz razgovor i deci preneti nešto što zapravo nije korisno za njih u ovoj situaciji.
Generalno, razgovor je koristan, međutim i tu treba imati u vidu da postoje neka deca koja taj razgovor iniciraju, kojima je taj razgovor potreban, koja imaju benefit od toga da sa nekim mogu da podele svoja osećanja i razmišljanja o tome što su doživela i od čega su se jako uplašila. A postoje i oni koji su manje spremni da govore ili imaju manju potrebu da govore o tome što su doživeli. Pritisak da se po svaku cenu ta deca otvore da govore, da se upute na svoja osećanja bez obzira na sve, može biti kontraproduktivan. Zapravo treba osluškivati potrebe te dece. Ona koja bi da govore, treba im to omogućiti, a ona koja bi da ponešto zadrže za sebe ili koja bi volela nekog drugog sagovornika sa kojom će govoriti, to takođe treba imati u vidu i na neki način omogućiti.
U svakom slučaju treba uzeti u obzir uzrast deteta pošto deca, na primer predškolskog uzrasta imaju ipak značajno ograničenu mogućnost da verbalizuju svoja osećanja, strahove i uopšte da prate misaono svoje doživljaje, dok deca koja su školskog ili već pubertetskog uzrasta mogu vrlo bogato da doživljavaju i opisuju svoja stanja. To treba uzeti u obzir. Predškolsko dete može pre da se izrazi tako što će crtati nešto ili što će se igrati na neki način pa da mu to bude neki ventil kroz koji će saopštiti to što osećaju. Starija deca to mogu da verbalizuju, iako i onda ne mora da znači da samo verbalizuju. Ako je neko ljut može, na primer, da udara besno loptom u zid iz sve snage, i to je neka poruka i neka emocija koja se može videti. a ne mora biti izrečena rečima.
Prof. dr. Jerković: "Da ne bismo bili nasilni kao pojedinci i društvo treba da uložimo ogroman napor – mi još nismo ni počeli"
Ne možemo da se ne dotaknemo teme mentalnog zdravlja u ovakvim slučajevima, i dece ali i roditelja – kako da roditelji procesuiraju svoje emocije da bi pomogli deci?
Mentalno zdravlje je jedna važna oblast o kojoj se priča nakon prolaska akutne situacije u kojoj je potrebno zbrinuti ljude prvenstveno u medicinskom smislu. Psihološka mentalno zdravstvena pomoć tek sledi ako sve do kraja bude uspešno što se tiče medicinskog tretmana. Znači postoje da tako kažem i ozbiljniji problemi od psiholoških a to su životno ugrožavajuće povrede koje treba prvo razrešiti.
Pozivanje na mentalno zdravlje ima smisla kada se govori o kontekstu u kome se ovako nasilne stvari dešavaju i mislim da nije nikakva velika mudrost reći da mi zapravo ceo svoj život, pre svega oni koji su rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih, živimo u nekoj formi kontinuiranog i permanentnog nasilja ili permanentne pretnje nasiljem koje dolazi sa raznih strana. Mi smo okruženi tolikim primerima nasilja, tu su zatim i mediji i rijalitiji koje je degutantno i spominjati, ali i to je odraz stanja u kome smo mi, gde je nasilje blisko kao model rešavanja problema. Znači kad nešto ne ide, onda postoji način da se ustanovi ko ima pravo prvenstva, ko je jači, ko dominira. To je nekad fizička snaga, to je nekad takozvana većina, famozna stvar u demokratiji ako smo većina onda možemo kako hoćemo ili ako smo jači od drugih onda isto možemo ono što hoćemo. To isto možemo da primetimo ne samo u ovom našem mikrosvetu i lokalnoj zajednici već i na globalnom nivou dešavanja.
Ovi modeli koji se neguju su inače bliski čoveku. Čovek jeste biće koje sadrži u sebi ogroman potencijal za nasilje. Da ne bismo bili nasilni kao pojedinci i društvo treba da uložimo ogroman napor i da se postaramo da se nasilje kao diskurs, kao način rešavanja problema, kao “modus operandi”, čak i kao tradicija, dovede u pitanje. Mislim da mi još nismo ni počeli taj proces. To je sad samo eskaliralo u ovom tragičnom slučaju pa su se ljudi trgli i zapitali gde mi živimo i šta mi zapravo radimo jedni drugima, pa onda i sa decom. Bilo bi dobro kad to ne bi ostala zapitanost samo nad ovim tragičnim slučajem.
Pre nego što ste postali profesor radili ste i sa adolescentima. Koji savet imate za roditelje adolescenata?
Adolescenti su posebna populacija zato što su, jednostavno opisano, pola odrasli a pola deca. Znači, oni su u nekom smislu dostigli karakteristike odraslih ljudi, prvenstveno u smislu fizičkog razvoja ili intelektualnih sposobnosti, gde razvoj može biti u značajnoj meri već završen ili je dostignut nivo koji se neće puno menjati u budućnosti. Dok su sa strane životnog iskustva, emocionalne strane i seksulanosti, koja je nova za adolescente, osećanja koja se sada javljaju i razbuktavaju, oni jedna specifična populacija koja je na neki način “rizična”, da tako kažemo.
Jasnije objašnjemo, sama po sebi adolescencija nije rizična, ona je jedno normalna razvojno doba. Ali, kada stvari krenu kako ne treba, kada postoji samo spoljašnji svet za adolescente a ne postoji dovoljna prisnost u okviru porodice ili oslonac koji bi trebalo tu da se nalazi, onda problem može biti veliki. Prirodno je stanje adolescenata da stvaraju svoje vršnjačke grupe, koje u jednom momentu preuzimaju taj neki moralni svetionik u odnosu na porodicu, ali to je u normalnim okolnostima samo privremeno i vrlo kratko. Porodica uvek ostaje da kažemo pozadinski oslonac kad nešto “zagusti”, onda se adolescent prirodno vraća porodici. Ako nema kome da se vrati onda adolescent, i mi zajedno sa njim, imamo problem.
Sa druge strane, adolescenti polažu na to svoje dostignuto pravo da su odrasli, tako da oni nastoje da to potvrde i tim svojim intimnim svetom u koji niko nema ulaz. To donekle može da bude razumljivo i opravdano. Problem nastaje kada adolescenti imaju pristup npr. društvenim mrežama a niko spolja nema pristup ni uvid u te njihove kontakte i aktivnosti. To može da se iskomplikuje, kao što znamo, kroz razne izazove i razne druge stvari koje mogu da naškode mladim ljudima.
Održati tu jednu tananu ravnotežu između autonomije potreba adolescenta i bliskosti koja ih u stvari čuva kao jedna vrsta pozadinske podrške ili nevidljive podrške sa svešću da uvek mogu da se vrate, je nešto što je lakše reći nego učiniti.
Ovo je zato zaista izazovan period za roditeljstvo i nema baš neke čarobne formule koja bi taj period učinila manje rizičnim ili jednostavnijim. Ovo nije jednostavan zadatak ni za roditelje a ni za adolescente.
Koje bi bile neke izjave o počiniocu koje treba izbegavati (etiketiranje itd.)?
Ja mislim da bi sve trebalo o počiniocu izbegavati, uključujući nas stručnjake, javnost, novinare, svakog ko se za to zanima. Već sam video, tu se postavljaju neke hipoteze… To nije čak ni u stručnom smislu etično. Za decu je dovoljno, ali ona to znaju i sama roditelji mogu da podvuku, da se tu desilo nešto što se ne bi smelo događati, znači nešto nedopušteno. Neki oblik nasilja koji nikako nije dozvoljen, i otprilike to je sve. O motivima, razlozima, pozadini i tako dalje, tim nekim neposrednim uzrocima i faktorima koji su to do toga doveli, ne treba se baviti, mislim da je to samo još jedna dodatna viktimizacija svih uključenih u taj proces. Moj savet je, pustimo to.
)
Dr Ivan Jerković (Foto: pef.uns.ac.rs)
Dr Ivan Jerković, redovni je profesor Univerziteta u Novom Sadu. Autor je nekoliko monografija i udžbenika u oblasti razvojne psihologije, kao i pedesetak publikovanih radova u kojima se bavio temama psihologije obrazovanja. Rukovodio je u nekoliko projekata studentske saradnje u regionu (OSI-Budapest), rukovodio je i učestvovao u naučnim projekatima u oblasti psihologije (Pokrajinski sekretarijat Vojvodine za nauku i tehnološki razvoj i Rebubličko ministarstvo prosvete Republike Srbije) i učestvovao u dva Tempus projekta razvoja visokog obrazovanja u regionu Zapadnog Balkana (Univerzitet u Minsteru). Donedavno je obavljao funkciju predsednika Društva psihologa Srbije, a ranije je bio šef Odseka za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (2009-2012). Nastavna aktivnost obuhvata osam kurseva na svim nivoima studija (osnovne, master i doktorske studije), uključujući i kurseve iz oblasti razvojne psihologije i metodike nastave psihologije. Prošao je obuke za radioničarski rad Učionica dobre volje (Ružica Rosandić i Tinde Kovač-Cerović) i Dijalog i pregovaranje kao veština suočavanja sa konfliktima (Dragan Popadić i Tinde Kovač-Cerović). Studijski boravci u inostranstvu: Finska (Univerziteti Helsinski, Jyvaskyla i Oulu) i Švajcarska (Rorschach). Bio je član Local Executive Group i Steering Comitee projekta finske vlade za unapređivanje nastavničkog obrazovanja u Srbiji (STEP-KORAK). Mentor je jedanaest specijalističkih radova u oblasti obrazovanja, više master radova i četiri doktorske disertacije.