Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost i problem pažnje. Značajno je da se ovi znaci registruju u svim oblastima života deteta – u vrtiću, a najčešće školi, kod kuće, i u slobodnim aktivnostima da drugom decom.
Kako prepoznati simptome impulsivnosti ?
Postoje određeni kriterijumi koji mogu ukazivati na stepen poremećaja: dete kreće u akciju pre nego što razmisli, skače s jedne aktivnosti na drugu, nije u stanju da dočeka da dođe na red, prekida druge u razgovoru, upliće se drugima u ono što rade, ne čeka instrukcije, ne pridržava se pravila u igrama.
Ukoliko je vaše dete hiperaktivno, biće stalno u pokretu, neprestano će imati potrebu za penjanjem, skakanjem ili trčanjem, neće moći mirno da sedi u stolici, imaće pojačan impuls za govorom, stalno će nešto vrteti u rukama, pokazivaće uznemirenost i nemir.
Treća grupa znakova se odnosi na indikatore nepažnje. To znači da dete ima slabu koncentraciju, ne dovršava započeto, nije u stanju da se organizuje, izostaje sposobnost planiranja, nepažljivo je, odsutno, sa teškoćom se pridržava uputstava, rasejano je, nije istrajno u nekom zadatku ili aktivnosti, teško dovodi aktivnost do kraja, često zaboravlja i gubi stvari.
Da bi što bolje procenili da li se radi o hiperaktivnom detetu ili ne, potrebno je da postoji najmanje šest indikatora iz svake grupe simptoma, uz uslov da su prisutni od najranijeg detinjstva i to u različitim situacijama (kod kuće, u vrtiću ili školi i aktivnostima u slobodno vreme). Pored toga, potrebno je da se intervjuišu oba roditelja i dete, primene skale za procenu ponašanja, izvrši neurološki pregled i testiraju kognitivne sposobnosti.
Šta kaže statistika?
Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je češći kod dečaka nego kod devojčica. Utvrđeno je da postoji genetska predispozicija u nastanku ovog sindroma, kao i da su bitni prenatalni činioci (nikotin, trovanje olovom, loša ishrana trudnice…). Ovaj poremećaj je često udružen sa poremećajem razvoja, pre svega u oblasti govora i pisanja, sa simptomima anksioznosti, kao i problemima u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima i širom socijalnom sredinom.
Najčešće se prepoznaje sa polaskom u školu zbog teškoća sa učenjem, bez obzira na inteligenciju deteta. Potrebno je razviti saradnju sa učiteljem/nastavnikom, razdeliti gradivo na manje celine, napraviti detaljan plan rada, usmeriti se na razvoj fizičkih veština kao i podsticanje kreativnosti koji bi detetu vratili samopoštovanje i samopouzdanje. Detetu su potrebni razumevanje, rutina, predvidljivost i struktura, pohvale i realna očekivanja roditelja.
Autor: Marijana Petrović, spec. med. psihologije
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs.