Reč-dve o ljubavi ili šta stoji iza izreke „svaka krpa nađe zakrpu“

Pitanje koje svake godine dobija sve više pristalica i poklonika jeste: „Kako uvek mene nađu pogrešni partneri?“, a odmah za tim pitanjem ide i: „Zašto uvek biram pogrešne partnere?“. Ono što verovatno niste znali u vrtiću, ali ste sa godinama počeli da uočavate, jeste da postoje određene zajedničke karakteristike koje krase svaku vašu simpatiju, ljubav, partnera. Sem boje kose ili očiju kao zajedničke komponente, postoji još nešto što ih „bira“, a to je vaš obrazac ponašanja u ljubavnim odnosima.

Da li se ljubav uči?

Ljubavni odnos se smatra jednim od najkomplikovanijih odnosa, ali ne zbog same ljubavi i njene magične nedokučivosti, čak ni zbog izazova koje ona predstavlja, već zbog nas koji ulazimo u njega. U ljubavni odnos iliti partnerski odnos ulazimo sa određenim znanjima iz prošlosti. I verovali ili ne, ta prošlost ume da bude i poprilično daleka. Jedna od teorija koja pretpostavlja da ova naša trenutna verzija nije nastala sama od sebe, već da je posledica višestrukih faktora, ali primarno onih u detinjstvu, jeste „teorija afektivne vezanosti“. Ova teorija kaže da na veoma ranom uzrastu od samo nekoliko meseci, mi formiramo vezanost za primarnu figuru u našem životu, koja može biti majka ili otac. Ta figura reaguje na naše signale koje šaljemo kao bebe poput plača, osmeha, praćenja pogledom itd. Ako je figura prepoznala i blagovremeno reagovala na naše signale mi ćemo formirati siguran obrazac afektivne vezanosti. To zapravo znači da ćemo imati poverenja u tu osobu da će, kada mi signaliziramo da nam treba pomoć, ona doći. Zahvaljujući tom odnosu, mi ćemo razviti i veru u sebe, da su naše potrebe vredne. Sa druge strane, ako naša primarna figura nije razumela naše signale i neuspešno je odgovorila na njih, razvićemo nesigurnu afektivnu vezanost, koja se na dalje razvija u pravcu izbegavajućeg, preokupiranog ili plašljivog obrasca u odraslom dobu.

Primarno iskustvo koje nosimo iz porodice na dalje oblikuje naše ponašanje i može predstavljati osnovu na kojoj nadograđujemo sebe ili zacrtan životni put od kojeg ne odstupamo. Ono što učimo u tim prvim mesecima jeste kako da reagujemo kada nam neko pruža nežnost i toplinu. Uskraćenost u tim prvim mesecima doprinosi razvoju negativne slike o samim odnosima i ljubavi, jer se ljubav ne doživljava kao prijatna emocija, već kao negativna emocija koja dovodi do razočarenja i bola.

Sigurna u sebe, sigurna u tebe

Sigurna vezanost u detinjstvu se prenosi na dalje odnose u odraslom dobu. Postajemo sigurni u sebe, ali i partnera i ponašamo se u skladu sa tim. Nema potrebe za igricama, testiranjima, manipulacijom, jer su stvari jasne i predočene. Konflikti se ne vide kao znak raskida i napuštanja, već kao deo razvoja sa ciljem da se nesuglasice razreše na zadovoljavajući način za oba partnera. Osobe koje su sigurne u sebe i druge imaju razvijenu konstantnost i celovitost objekta. U stanju su da svoje partnere vide kao celovite osobe, sa pozitivnim i negativnim osobinama, i da ih kao takve prihvate i odluče da budu sa njima. Njima nije potrebno da budu 24 sata sa partnerom, jer znaju da partner postoji i da im je posvećen čak i kada nisu zajedno. Ne moraju da budu blizanci da bi opstali. Mogu da iskažu svoje emocije i ne plaše se intimnosti, jer intimnost ne vide kao klopku i pretnju, već kao sastavni deo odnosa i nešto čemu teže. Niko nije savršen, tako ni veza dve osobe koje su sigurno vezane nije savršena. Postoje usponi i padovi, sumnje i strahovi, ali ih uzajamnost i poverenje drže zajedno i daju strategije da razreše te oscilacije.

Ono što naš mozak dobro krije od nas, jeste činjenica da mi sami sebe možemo promeniti, jer smo mi ti koji određujemo kakav ćemo život voditi, da li ćemo ponavljati u krug neuspele pokušaje, ili ćemo iskočiti iz reda i potražiti nova ponašanja koja će nam dati osećaj sigurnosti i ljubavi prema sebi.

Voli me, voli me, voli me!!!

Sigurno ste nekad uočili ili bili sa partnerima koji su kao prilepak. Toliko blizu vas, da imate osećaj da ne možete da dišete. Stalno zivkaju da provere šta radite, kako ste i ako se ne čuju sa vama uznemire se i pomisle da ih varate. Ovakva ponašanja su karakteristična za preokupirani obrazac afektivne vezanosti, gde osoba ima negativnu sliku o sebi, a druge ljude vidi kao savršene i iznad sebe. Primarno iskustvo je ovu osobu naučilo da su njene potrebe ništavne i da su drugi uvek ispred nje, a da može vredeti samo ako se stopi sa nekim ko je bolji od nje. Veza je funkcionalna samo ako provode 24 sata sa partnerom i ako je partner uvek u pozitivnom raspoloženju i spreman da iskaže svoju ljubav. Intenzivna i nasilna intimnost im daje osećaj da su voljeni, jer u slučaju da partner ne izjavi ljubav u istom trenutku ili ako partner ne pokaže nežnost kada oni to očekuju (a očekuju je uvek) dolazi do pada i burnih i naglih reakcija, lupanja vratima i raskidanja. Taj raskid je praćen pozivom gde se izvinjava i moli za oproštaj, uz večito zaklinjanje na ljubav. Intimnost se bazira na rečima i delima, ali delima koja moraju biti prenaglašena da bi ih osoba sa ovim obrascem prihvatila i shvatila kao znak intimnosti. Postoji stalni strah od napuštanja i ne postoji konstantnost objekta. Ako partner nije tu, gubi se i sigurnost u vezu. Nalaze sebi partnera koji je hladan i distanciran, kojeg moraju da jure i mole za ljubav, jer tako dobijaju poruku da zaista nisu vredni nečije ljubavi.

Često se može čuti pitanje „Zašto nemam sreće u ljubavi?”, a istina je da osoba bira da ponavlja obrazac koji je odavno naučila. Trenutak kada shvatite da ne morate da igrate istu igru i da zaslužujete pravu intimnu i zdravu vezu, je prvi znak da ste na putu ka razvoju i promeni obrasca.

Ne, nemoj mi prići

Kao savršeni partner preokupiranom obrascu je osoba koja ima izbegavajući obrazac afektivne vezanosti. Ove osobe su iskusile razočarenje u druge ljude, zbog čega su razvili sliku o drugima kao nedoslednima, neiskrenima. Iskustvo im je pokazalo da kada pokažu svoju ranjivost, svoje potrebe, one neće biti ispunjene. Prepuštanje u odnosu i ostvarivanje bliskosti su znaci pretnje, jer prevelika bliskost dovodi do bola.

Cilj im je da izbegnu intimnost i da budu u površnim vezama gde se od njih ne može dobiti mnogo. Izražavanje nežnosti ili osećanja im nije jača strana, jer su to ponašanja koja nisu naučili da ispoljavaju, ali ni da tumače na pravi način. Kada partner želi da uspostavi bliži odnos, oni beže jer te korake ne vide kao znak privrženosti, već kao potencijalnu izdaju. Kod njih je uvek dilema između potrebe i straha. Imaju, kao i svi drugi, potrebu za ostvarivanjem intimne veze, ali se plaše da ta intimnost podrazumeva gubitak sebe – a ako izgube sebe, jedinu osobu kojoj veruju, izgubiće sve. Partnere ne vide kao celovite osobe, već kao fragmente koje pozivaju sebi u mislima po potrebi. Hladnoća im prija, jer ona krije nesigurnost koju zapravo osećaju u socijalnim interakcijama. Biti nedostupan, znači biti bezbedan. Samim tim retko se javljaju partneru, izbegavaju aktivnosti koje bi produbile vezu, na nagoveštaj intimnosti prekidaju vezu, a na iskazivanje ljubavi osećaju uznemirenost i poriču je. Savršen su partner preokupiranom obrascu koji ima potrebu da juri partnera, a osoba sa izbegavajućim obrascem ima potrebu da beži. Igraju se mačke i miša, oboje nesigurni, a kompatabilni u toj nesigurnosti. Iako su ovakve veze kratkog daha, mogu da funkcionišu i na duže staze, ali uz visok stepen nezadovoljstva i rizik za ne samo raskid, već i slabije psihofizičko zdravlje.

Strastveni vatromet

Danas se drama doživljava kao dokaz izrazite i jake ljubavi, jer kakva je to veza ako nema svađe, ljubomore i dinamike? Osobe sa plašljivim obrascem afektivne vezanosti su zapravo najdinamičnije u svojim odnosima. Iako im ime obrasca govori da su oni u suštini uplašeni, njihovo ponašanje se razlikuje od većine ljudi koji osećaju strah. Odrasli sa iskustvom da oni sami ništa ne vrede, ali i da drugi ljudi neće biti tu kada im trebaju, osobe sa plašljivim obrascem rastu u konfuziji, nenaučeni kako izgledaju ponašanja osobe koja voli. Ne umeju da prepoznaju niti da objasne svoja, a ni tuđa osećanja, zbog čega usled pogrešne detekcije i mentalizacije osećanja koriste destruktivne strategije. Ovo su „vatrene“ veze, gde se raskida po više puta, ima fizičkog nasilja, alkohola, psihoaktivnih supstanci. Lepeza rizičnih ponašanja je nepregledna. Bliskost ih plaši, kao i odbacivanje. U tom limbu ne znaju kako da tumače ponašanja partnera, pa ih uvek tumače kao pretnju, bila ona pozitivna ili ne. Ne mogu da vide partnera kao celovitu osobu, niti mogu da veruju da će se partner vratiti makar on izašao i po cigarete. U stalnom su strahu i usled tog straha ponašaju se destruktivno, kako po sebe, tako i po druge. Ljubav mora da pršti i da boli. Biraju partnere koji su im slični, jer na taj način osiguravaju sebi dramu i potvrdu da je bliskost nešto zbunjujuće i zastrašujuće, a opet nešto što žele i ne žele. Veze uglavnom budu kratke, sa izletima u afere, ponekad i sa krajnje zastrašujućim krajem.

Krpa i zakrpa

Neretko za izbor partnera navodimo veliki broj faktora, poput izgleda, slučajnosti, sudbine, drugih ljudi, i zaboravimo da je postoji jedan najbitniji faktor u celom procesu izbora, a to smo mi sami. Mi biramo partnera, ponekad vođeni svojim obrascima ponašanja koja umemo da zamaskiramo i sakrijemo od sebe. Ali, mi odlučujemo i tražimo ono što nama treba. Ako biramo partnera po određenom šablonu koji se pokazao kao pogrešan, moramo se zapitati koja je sekundarna dobit od toga? Šta mi dobijamo time što biramo osobu koja je pogrešna za nas? U kom smislu je ta osoba pogrešna? Da li zadovoljava naše ustaljene obrasce ili se ne uklapa u njih?

Ono što je ohrabrujuće je da možemo da se promenimo. Ako ste tražili partnera kojeg ćete vijati i dobiti poruku da ne vredite ništa, možete prekinuti začarani krug i potražiti partnera koji je siguran i koji će vas naučiti da volite sebe podjednako kao i njega. Isto važi i ako bežite od intimnosti preplašeni da ćete biti povređeni i da ćete izgubiti sebe. Siguran partner vam može pomoći da savladate svoje nesigurnosti. Međutim, ono što naš mozak dobro krije od nas, jeste činjenica da mi sami sebe možemo promeniti, da mi sami možemo postati siguran obrazac bez partnera, jer smo mi ti koji određujemo kakav ćemo život voditi, da li ćemo ponavljati u krug neuspele pokušaje ili ćemo iskočiti iz reda i potražiti nova ponašanja koja će nam dati osećaj sigurnosti i ljubavi prema sebi. Jer, na kraju dana, osoba sa kojom provodite najviše vremena, ste vi sami. Zašto sebi ne bi olakšali i zavoleli tu osobu?