Ovo mogu biti situacije u kojima se preispitujemo kao roditelji i kao ljudi. Nekada je roditeljima teško da priznaju da ne mogu u potpunosti sagledati svoje dete. Bar ne onako kako ga društvo i sredina u kojoj pravi svoje prve komunikacione korake van porodice vide.
Dok nisam imala svoju decu, često sam govorila da moraju postojati stroga pravila u ponašanju, kojih se treba držati kada je vaspitanje dece u pitanju. Izluđivali su me izgovori kako se dete baca po podu prodavnice jer je nervozno, neispavano, ljuto na mamu jer mu nije nešto kupila. Dešavalo se, a to može potvrditi svaki učitelj koji je radio u boravku, da dete, ljuto što su baka ili mama došle ranije po njega, vređa te žene. U tim trenucima je najčešći njihov komentar: “Dobićeš batine, samo da za ovo kažem tati”.
Koleginica je imala slučaj kada je dete pred dekom koji je došao po njega, ponovilo psovke koje je koristilo u komunikaciji sa drugom decom. Deka je na to odgovorio novim psovkama upućenim detetu. Šta se u tim trenucima očekuje od učiteljice? Da li da vaspitava dete ili dedu?
Možda neki roditelji nisu ni svesni težine reči koje izgovaraju kada kažu:”Ja mu ne mogu ništa”. Ni tada, pa ni sada, ne mogu da razumem one u čijim se porodicama ne zna ko je koga rodio. Ovo vam može zvučati grubo, ali zaista nije. Ako se u porodici postave stabilni temelji odnosa između roditelja i dece, do ovako nemilih događaja neće doći ili će ih biti jako malo. Neće doći ni do nerazumevanja, neshvatanja i međusobnog nepoštovanja ličnosti. Ali, potrebno je da roditelj pokuša da sagleda sebe kao osobu, da bi mogao da bude pozitivan primer svom detetu. Nekada se čini da je to nemoguća misija. Ipak, uverena sam, da ako se ozbiljno želi napredak, svako će dati svoj maksimum i do njega će doći.
U razgovoru sa roditeljima uvek ističem važnost njihovog uticaja i primera na dete. Ovo važi ne samo za roditelje koji se teško nose sa bremenom roditeljstva, već i za one koji smatraju da su savršeni ili se suviše trude da kod deteta ostave takav utisak. Zato je značajno da deca shvate da svako može da pogreši, ali da ga to ne menja kao osobu.
Ipak, nisam pristalica priče da nas deca doživljavaju kao drugare. Imam i teoriju kojom ću potkrepiti svoje mišljenje. Detetu su potrebni roditelji i učitelji, kao stub i potpora u životu, kao mirna i sigurna luka. Važan je autoritet koji bi odrasli trebalo da poseduju, ali ne izgrađen na lažnoj slici ili batinama. Neophodno je da njihova reč ima težinu u dečjoj glavi i što je još važnije, srcu. I dan danas, kad sam u društvu moje mame, iako sam prešla četrdesetu i odavno nisam dete, osećam sigurnost i mir. Zahvalna sam joj što me je naučila šta je dobro, a šta loše. Temperament, osećaj za poštovanje tuđeg, ali i svog vremena, truda i rada, nasledila sam od tate. Uvek je za mene bio neko ko daje sve od sebe kada nešto radi. Na svemu tome sam im beskrajno zahvalna. To je osećaj koji želim svojoj deci, ali i svojim đacima.
U školi brzo možeš shvatiti, ako pažljivo posmatraš ponašanja deteta u različitim situacijama, kakav je odnos unutar porodice iz koje potiče. Neki od njih su smireni, stabilni, bez obzira na temperament. Uspehe i neuspehe doživljavaju stoički. Raduju se dobrim ocenama, a slabija postignuća doživljavaju ne kao tragediju, već kao upozorenje da treba više raditi i truditi se da daš sve od sebe.
Postoje i oni koji sve doživljavaju dramatično i euforično. Rad sa takvom decom može biti zabavan, ali je ponekad jako naporan. U takvim situacijama ispliva na površinu nasleđe. Nekada dete nasledi tzv. preveliki osećaj odgovornosti, koji ga sputava i ne dozvoljava mu mogućnost greške. To je veliko opterećenje za to malo i krhko biće. Tada mi je važno da ostvarim što bolji kontakt sa roditeljima. To nije situacija kad oni treba da crvene i objašnjavaju da su sve uradili kako treba. Ono što je važno je da shvate da nisam na suprotnoj, već na istoj strani stola. Ovo je prilika da mi pomognu da što bolje shvatim dete i njegove promene u ponašanju. Samo ako imamo iskren odnos, dobitnik je ta draga glavica u kojoj se nekada odvija pravi mali rat dobrog i manje dobrog. Naša uloga je značajnija u tome što moramo odlučiti kako se dalje poneti u novim situacijama, bar kada je njihov školski život u pitanju. Trudim se da procenim da li su i u kojoj meri dečije suze opravdane. Nekada je potrebno progledati im kroz prste da bi nesmetano nastavili dalje, a nekada treba prekinuti trend durenja i plakanja bez ikakve realne osnove. Nadam se da će se neki od njih setiti mnogih situacija u kojima sam im pomogla da jasnije stvore sliku o sebe i svom mestu u društvu. Tek kada se iskreno zagledaju u sebe, imaće pravu i realnu sliku o sebi, napredovaće i razvijaće se.
Bilo bi divno da svako dete od svojih roditelja nasledi samo one odlične , pozitivne osobine, ali realno nije tako. Ipak, moj moto je da je savršenost u nesavršenosti. Uspeo je onaj ko uspe da izbrusi taj sirovi dijamant.
(Posvećeno mojim roditeljima, Milanu i Ljiljani, bez čijih gena, ljubavi, primera, vaspitanja, ali i vetra u leđa, nikada ne bih bila ono što danas jesam.)
Autor: Tanja Vrečko, Učiteljica razredne nastave u OŠ “Mladost”, Beograd i dobitnik nagrade Najbolji edukatori Srbije