Nekada će to značiti da svoje potrebe stavimo ispred potreba deteta.
Verovatno će ovo majkama zvučati vrlo narcisoidno, pogrešno, izopačeno i verovatno bi to osuđivale, prvenstveno jer se to kosi sa svim onim što smo naučili o svojoj ulozi u porodici.
Često se u praksi i u mom ličnom iskustvu, kao majci dvoje dece, desilo da odvajam od svojih zadovoljstava zarad dečijeg – nove igračke, recimo. Ali sam shvatila da ma koliko davala svojoj deci i ma koliko se nečega odricala – to nikada ne bude dovoljno.
Zašto onda sebi ne ugoditi, makar po nekad?! Jer njima je uvek potrebno više: više igračaka, više slatkiša, više avantura…To me je kao mladu mamu baš frustriralo.
Šta se tada dešava u meni?
U tim trenucima frustracije osećam se kivno na moju decu, jer “Bože moj, ona ne znaju da cene moja odricanja”. Ali zašto bi?!
Imaju 2,5 godine i 4 godine. Deca traže koliko su navikla da dobijaju.
Budem ljuta, a onda na vrata moje savesti pokuca osećaj krivice… Osećaj krivice i kajanja koji je snažan, jer nisam bila korektna, nisam bila fer.
I tako iz dana u dan…
I pitam se, ko je tada kriv?
Ko je krivac za to što uživanje u roditeljstvu postaje čisto preživljavanje?
Jedan je odgovor. Ja!
Podrazumeva se da se roditelji moraju nekad žrtvovati za svoju decu, naravno. Jer se oni apsolutno oslanjaju i zavise od nas odraslih. Ali kao što nedovoljno odricanje, tako i preveliko odricanje sopstvenih želja postaje potencionalno štetno za odnos sa detetom.
U svom dugogodišnjem radu sa mamama, uočavam isti obrazac razmišljanja i ponašanja.
Iz dobrih namera, majke toliko zapostave svoje unutrašnje Dete, da je vrlo izvesno u nekom momentu da postanu ogorčene, ne samo na sebe kao roditelja nego i na sopstveno dete.
Namerno pišem Dete prvim velikim slovom, kako bih napravila razliku između njega – našeg ego stanja i biološkog deteta.
Naše unutrašnje Dete je kao mesto radosti, želja, snova… kao fioka puna sećanja, emocija i vizija. A kao što i naše biološko dete što zavisi od nas, tako i naše unutrašnje Dete zavisi u najvećoj meri od nas. Na koji način negujete svoje dete? Mazite ga, grlite ga, brinete o njemu. A na koji način brinete o svom unutrašnjem Detetu, koje ni po čemu nije drugačije od biološkog, jer i njemu treba nega….
Zapitajte se, kada ste poslednji put učinile za sebe neku lepu stvar? Poklonile sebi vreme, pažnju i negu? Možda se pitate sada i “Kako se to uopšte radi?”
Pa evo i još jednog pitanja: da li se ujutru šminkate rutinski, onako s’ nogu, ili to radite opušteno, zadovoljno, pažljivo uz osećaj prave nege?
Na koji način Vi negujete sebe i Vaše unutrašnje Dete?