Smejala sam se svojoj majci, a sada sam ona!

Subota je veče, 8.30h i ja sam ušuškana u svom krevetu.

Laptop? Tu je.

Ćebe? Tu je.

Šolja čaja na stočiću pored kreveta? Tu je.

Pre 10 godina, ovakvo ponašanje u subotu uveče bilo bi prihvatljivo samo ako sam zaglavila prethodne noći, i čak i tada bi se očekivalo da se „izvučem“. Stvarno se ne čini da je bilo toliko davno, ali svašta može da se desi za 10 godina.

Postoji nekoliko razlika koje sam primetila u mom tadašnjem, u odnosu na sadašnji život:

Moja kafa je tada bila malo drugačijeg ukusa – bila je VRUĆA.

Tada bih sela i večerala – bez potrebe da sa nekim drugim pregovaram da i on večera.

Gledala sam samo svoja posla (bukvalno) – koliko god da su neke od tadašnjih noći bile lude, nikada nije bilo potrebe da brišem tuđu guzu.

Osećaj euforije koji sam imala kada đuskam na podijumu posle 15 pića, sada doživim kada čujem da je usisivač usisao lego kockicu.

Spavanje sam uzimala zdravo za gotovo u mom prethodnom, noćnom, životu uz moto „zabavljaj se celu noć i spavaj ceo dan“. Sada, u onim retkim prilikama koje dobijem da izađem i malo protresem telo, sažaljevam sebe oko 6 ujutru kada moje oči otvore debeljuškasti trogodišnji prstići i spremaju me da istrpim najduži dan u životu i platim za sve svoje grehe.

Pevala sam na sav glas u kolima, i još uvek to radim – samo sada uz to idu i žalbe sa zadnjeg sedišta kako mi je grozan glas (to mi samo daje još više snage).

Borila sam se za napredak u kompaniji, a sada sam direktor svog domaćinstva – odgovorna za svaku sitnicu koja se događa u njemu, školu, sportske aktivnosti, rasporede, kupanje, krevet, lekove i užine – multi-tasking na steroidima. Najviši stepen diplome iz majčinstva.

Išla sam na plažu sa…peškirom – to je to, jedan peškir i možda knjiga. Sada se dan na plaži sastoji iz 2 torbe, 4 peškira, šatora za zaštitu od sunca, kofica, lopatica, zaštitnih odela, dasaka za surfovanje i neograničenim količinama grickalica. Verovatnoća da ću čitati knjigu je ista kao i da ću uspeti da spakujem i vratim šator u prvobitno stanje kada krenemo kući.

Smejala sam se mojoj majci – sada sam JA ona! (samo bez papuča)

Nabavka u supermarketu je bila još samo jedan posao koji treba odraditi i kom nisam pridavala mnogo važnosti, a sada, ako uspem da u supermarket idem sama, besciljno lutam među rafovima, lagano naslonjena na kolica, uživajući u svakom momentu ograničenog vremena koje ću provesti sama – u stvari ja se „krijem“ u supermarketu.

U mom drugom životu, bila sam sebična sa svojim vremenom i to je bilo divno! Provodila sam radne dane i noći u gradskoj gužvi obožavajući svaki deo buke i galame. Vikende sam provodila na plaži čitajući knjigu, brčkala se u vodi kako bih izlečila mamurluk, doručkovala dugo čitajući novine, šopingovala po buticima, išla na žurke, plesala, smejala se i više se vozila taksijem od Keri Bredšou.

Jedva da se sećam luksuza „dosade“.

To je daleka uspomena udaljena čitavu večnost od mog sadašnjeg života. Ali, ja sam srećnija nego ikada. Dva dečaka kojima dajem svu svoju energiju su najbolje društvo koje sam ikada zamišljala i ne želim da propustim ni jedan trenutak sa njima.

Volela sam svoj stari život….ali čak i sa vrućom kafom, on nema ništa od ovog sada.