Savremena porodica sve češće dovodi u pitanje “klasične” definicije porodice zbog rastućeg broja “alternativnih” zajednica koje funkcionišu kao porodica. Porast broja vanbračnih veza, razvoda koji dovode do formiranja jednoroditeljskih porodica, povećanja broja “drugih porodica” u kojima partneri podižu svoju i zajedničku decu, pa sve do mogućnosti stvaranja homoseksualnih bračnih veza, umnogome je relativizirao tradicionalno shvatanje porodice i srušio mit o patrijarhalnoj, višegeneracijskoj i intaktnoj nuklearnoj porodici, pa i odgovor na pitanje šta je normalna porodica nije jednostavan.
Slika: andrewmalone/flickr.com.
Definisati normalnost je zadatak koji se uvek završava delimičnim rešenjem. Termin “normalno” nema isto značenje za laika, statističara, kliničara ili samu porodicu. U praksi često koristimo termine “zdravo”, “normalno”, “funkcionalno” mada ponekad nismo dovoljno jasni šta pod tim konceptima podrazumevamo.
Šta se obično podrazumeva pod “normalnim”?
Normalnost kao zdravlje
Ovaj koncept vodi poreklo iz medicinsko-psihološkog modela, a bazira se na odsustvu bolesti. Međutim, zdravo porodično funkcionisanje je više od odsustva simptoma ili problema, a i prisustvo simptoma u porodici ne znači da porodica nije zdrava. Nema porodice bez simptoma, a simptom ne mora da bude patološki. Odsustvo simptoma ne mora da znači zdravlje (npr. distanciran par, koji živi odvojeno, nema razloga da razvije simptomatsko ponašanje). Znači, nema proste korelacije između porodičnog funkcionisanja i zdravlja individue. Jedan vrhunski porodični terapeut smatra da normalnost ne znači odsustvo simptoma, već optimalno funkcionisanje porodice.
Ponekada se traženje stručne pomoći koristi kao kriterijum zdravlja odnosno bolesti. Međutim, iz prakse znamo da mnoge “problematične” porodice rešavaju probleme na druge načine, a da obraćanje za pomoć može da bude kriterijum zdravlja.
Normalnost kao prosečnost
Po ovom shvatanju, normalne porodice su one koje ne odudaraju do drugih, odnosno ukoliko su tipične i uklapaju se u ono sto je očekivano. U ovakvom shvatanju normalnosti, “zamku” može predstavljati činjenica da ono što je često i uobičajeno za jednu sub/kulturu, ne mora biti i normalno (npr.pijenje i nasilje). Porodica na manifestnom nivou može da funkcinoše po uzorima, ali da unutar nje same postoji nesto što remeti njene članove (npr. kod suicidalnih porodica forma može biti zadovoljena).
Normalno kao optimalno
Ovim pristupom se doseže nivo idealnog, tako da normalnost po ovom kriterijumu predstavlja nešto nedostižno. Optimalna porodica obezbeđuje rast, razvoj i osećanje blagostanja.
Normalnost kao proces
S ovog aspekta, normalnost se procenjuje kroz razvojne procese i faze u kojoj se nalaze njeni članovi. Poremećaj u porodici se sagledava u kontekstu, i to u odnosu na unutrašnje (npr. bolest člana porodice) i na spoljne stresore (gubitak posla, finansijski problemi itd.).
Šta znači termin “funkcionalna porodica”?
Termin funkcionalno predstavlja oznaku da li porodični obrasci “upotrebljivi” i da li ispunjavaju svoju svrhu. Procena da li je nešto funkcionalno ili ne, zavisi od ciljeva koje je konkretna porodica sama sebi postavila.
“Oni koji su nas voleli, postepeno su nas oblikovali jedan za drugim; I mada ljubav prolazi mi smo ipak njihovo delo. Bilo to za dobro ili za zlo…”
B. Miljković
Termin disfunkcionalno označava da porodica nije u stanju da ispuni sopstvene zadatke i da ne poseduje kapacitete za pronalaženje načina i kreativnih rešenja za probleme i konflikte.
Funkcionalna porodica ima kapaciteta da se prilagodi promenama, potrebama razvoja i da odgovori zahtevima spoljne sredine. Porodični terapeuti smatraju da je za efikasno porodično funkcionisanje neophodno prisustvo autoriteta i moći da bi porodica ispunila osnovne zadatke. Adekvatna bliskost među članovima je neophodna, ali ukoliko je bliskost preterana ili ukoliko je udaljenost prevelika, disfunkcionalnost postaje izvesna.
Obeležja funkcionalnih porodica:
- generacije su jasno odvojene, a članovi jasno funkcionišu u svojim ulogama
- postoji jasna hijerarhija, naročito u situacijama odlučivanja
- postoji roditeljski “savez”, ali se odluke dece razmatraju
- raspodela moći u porodici je fleksibilna
- komunikacija je jasna i otvorena
- postoji otvoren stav prema ljudima
- postoje spontana druženja, radost, humor
- postoji inicijativa
- uvažava se individualnost, odvajanje, autonomija, privatnost, različitost
Obeležja disfunkcionalnih porodica:
- postoji borba za dominaciju između partnera, uz često uključivanje dece
- međugeneracijske razlike su nejasne
- ne mogu da prevaziđu prepreke, “zaglavljuju se” kruto se držeći obrazaca ponašanja koji ne doprinose rastu i razvoju
Sa stanovišta komunikacije disfunkcionalne porodice nisu u stanju da:
- vide kako ih drugi vide
- vide kako sebe sami vide
- opisu jedni drugima šta osećaju
- ne mogu da se oslobode prošlosti niti prilagode sadašnjosti
- ne mogu da budu direktni, da kritikuju u prvom licu
- ne mogu da provere, pitaju, prošire “kontekst” komunikacije
Danas postoji tendencija da se normalnost vidi u terminima funkcionalnosti. Izbegava se reč “bolest”, već se govori o disfunkcionalnim obrascima ponašanja, što uključuje sve članove porodice izjednačavajući njihovu odgovornost.
Autor: Marijana Petrović, spec. med. psihologije
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs