Šta me sve pitaju kada me vide sa detetom na biciklu

Nema ni četiri meseca kako smo zvanično zatvorile prethodnu biciklističku sezonu. Mrak je neočekivano krenuo da nas juri dok još nismo došle na sam vrh Savskog jezera. Bilo je već hladno, mirisalo je na jesen, a iz jednog od kafića čuo se neki evergrin i mirisala je topla čokolada. Iz polumraka na obali, do same vode, čuli su se glasovi ljudi uposleni čavrljanjem i nazirala ćebenca u koja su se uvili. Na polovini kruga zastale smo da se divimo pogledu. U tišini večeri koja nas je ogrnula videli smo Most na Adi, sjajan i svež, kako trepereći iscrtava nebo nad Beogradom oštrim, pravilnim linijama. To je to. Sada brzo kući, pakujemo bicikl, sledi doba godine rezervisano za neke druge aktivnosti. Malo drugačije. Da vidimo… Preko 1.500 kilometara zajedno nas dve od početka godine. Ljubi te majka!

Tako je to bilo nedavno. Zato me je pre neki dan uhvatila nostalgija, kada sam u pokušaju da se ponovo pokrenemo shvatila da su nogice narasle toliko da već moram da se pomirim sa činjenicom da je Sunči ako ne prerasla korpu u kojoj se do sada vozila, makar došla do same ivice ograničenja njene nosivosti. Na sve to, više nije raspoložena za duge vožnje, jer uživa u čarima samostalnog tabananja. Ipak, idemo dalje. Sledeća opcija biće sedište smešteno iza mene, i još jedna, koja me posebno raduje i na čemu već radimo – da Sunčica vozi svoj biciklić. Svakog dana sve više verujem da je to moguće.

Nego, zašto sve ovo pišem? Navikla sam da mi prilaze mame i tate, a i deke, oni kojima se ovakav vid zabave čini bliskim, i pitaju me za detalje vezane za vožnju sa bebom ili malim detetom. Volim ova mala ćaskanja. Jer to su, izuzimajući tehnička objašnjenja, i priče o deci, i o detinjstvu.

Evo kako otprilike to izgleda.

1. Gospođo, samo jedno pitanje! Sviđa mi se kako se vas dve vozite. Gde ste kupili to sedište?

U Planet Bike-u. Isto ovakvo. To je jedna od onih investicija za koju svaki put kada upotrebljavate kupljen predmet pobedonosno pomislite: Ovo je vredelo svaki dinar! Lako se montira, vrlo se jednostavno i skida kada hoćete sami da vozite, lagano je, dete je u njemu sigurno (ima podešavajući pojas i sigurnosnu prečku), i komotno (sedište je dosta široko, ima naslon koji dopire do ramena i podupirače za nogice kojima se može podešavati visina). A bogme je i lepo!

2. Video/la sam da postoji i sedište koje se montira iza maminih/tatinih leđa. Šta mi je bolje da uzmem?

Ja bih uvek izabrala da dete sedi ispred mene, i što bliže meni! Prednost ovakve vožnje je u tome što malca uvek imaš na oku, možete da pričate i komentarišete svet oko sebe, što je za zadovoljenje dečje znatiželje i ne-daj-me-dosadi jako bitno. Pošto Sunčica loše vidi, ima veliku potrebu da joj pričam ili pevam, tako joj dodatno oživljavam krajolik i odgonetam zvukove koje čuje oko sebe. Takođe, kada je malac ispred tebe, možeš da intervenišeš ako se unervozi, ako mu padne šeširić ili igračka, ili ako na primer nosić počne da curi. Dete ima bolji vidik, više učestvuje u vožnji i može da oseti jedan od najlepših čari pedaliranja – vetar u kosi. Uvek bih birala da vozim dete ispred sebe, posebno kada je malo ili kada se nikada ranije nije vozilo na biciklu. Uz to, tu je i neki moj lični osećaj da je dete sigurnije, zaštićenije kada je bliže meni, tj. kada sedi između mojih ruku. Verujem da svako uvek treba da izabere opciju u kojoj se bolje i sigurnije oseća. A i u mamine osećaje ne sme se sumnjati.

3. Je l’ mnogo teško voziti dete? Sigurno je napornije, a verujem i da je teže za upravljanje?

Ranije mi se uvek činilo da su ta sedišta nekako kabasta, da dete praktično sedi na upravljaču, da si na bajsu zbog toga sigurno mnogo nestabilniji i da svaki detetov pokret može da te obori. Zapravo, to sedište se uopšte ne kači na upravljač, već za deo rama, tako da to ne može ugroziti upravljivost. S druge strane, budući da dete sedi na sredini bicikla, ravnoteža nikako nije ugrožena, a svaki pokret deteta, budući da je ono na oku, predvidiv je. Uostalom, kada detetu vežete pojaseve, nema ni mnogo mesta za mrdanje. Teže jeste, ali samo u početku, dok se ne navikneš da je bicikl postao masivniji. Kao da si odjednom i sam dobio na težini. Sada mi je neobično kada negde vozim sama, osećam se laka kao perce. Najviše treba biti obazriv pri zaustavljanju – treba tražiti što čistiji prostor za što stabilniji oslonac. Zato ja uvek imam malo spuštenije sedište nego što bi trebalo. Uz to, imam i deblje gume, one obezbeđuju dodatnu stabilnost.

4. Zar se ne plašite? Vreme je ludo, ima svakakvih vozača, saobraćaj je gust i u haosu, biciklista ima raznih. Sa detetom imate odgovornost više.

Ne plašim se, samo sam dosta obazriva. Za mene strah i obazrivost nikada ne idu zajedno, tj. mnogo više grešim kada se plašim ili kada u nešto nisam sigurna. Ali to je pravilo koje važi i za bilo koji drugi vid kretanja, i samostalno i sa detetom. Uglavnom, skoro isključivo, vozim biciklističkom stazom. Dodatno pazim i na najmanju raskrsnicu, posebno onu gde ima automobila koji tuda skreću u neku veliku ulicu. Na pešačkim prelazima i na semaforima gledam uvek dvaput, bez obzira što imam prvenstvo prolaza. Nikud nikada ne žurim. Imam mali retrovizor sa leve strane koji mi pomaže da vidim ima li iza mene bilo kakvog vozila. Noću sam osvetljena i sa prednje i sa zadnje strane. Koristim zvonce kada mislim da me neko ne čuje, a vidim da neodlučno krivuda oko staze. Ne vozim kada je mokro, a i ako nas kiša negde uhvati, vozim sporo, posebno pazeći na trotoare i ofarbane delove asfalta. Budale propuštam, bez rasprave. Sa Sunčicom na biciklu uvek reagujem par trenutaka pre nego što bih reagovala da sam sama. I još jednom – nigde ne žurim. Mada, kada bolje razmislim, ovih svojih pravila se držim i kada vozim sama, i kada vozim bilo šta drugo, tj. auto ili rolere. Što se odgovornosti tiče, ona mi je u svakom slučaju neophodna. To je nešto sa čim sam polako naučila da živim od kada sam postala mama, trudeći se da se to nikada ne pretvori u nešto što će umnožavati strahove i praviti mi bilo kakve blokade.

5. Joj, super! Probaću, sigurno! Kako da krenemo? Gde je najbolje prvo da odemo? Šta da ponesem?

Samo lagano! Detetu je uvek super tamo gde je i mami i tati super. Uostalom, pozitivna energija se uvek i svuda širi. Mi uvek nosimo neku igračkicu, koju Sunčica prebira po rukicama u toku puta i zanima se. Naša “komandna tabla” je uvek doterana u skladu sa detetom, što znači da imamo zvonce-trubicu, igračkicu sa dugmićima ili bilo šta što će učiniti prostor ispred deteta detinjastijim, samim tim interesantnijim. Uvek nosimo vodu i poneku grickalicu. Nikada ne idemo bez šeširića i prsluka, koji nas pokrivaju u slučaju jakog sunca, kiše ili vetra. Telefon je uvek sa nama. Maramice. I neke od “univerzalnih igračaka” – lopta, kockice, autić. Nama je Savski kej i Ada najlepše mesto za izlazak i vožnjicu, jer je najmirnije, najzelenije i staze su najuređenije, a opet – sve je nekako na dohvat ruke. Tu se najbolje uči i navikava na zajedničku vožnju.

6. Je l’ se to njoj spava?

Ne, naprotiv, sad će se razbuditi. U vožnji ju je omamio savski vazduh, opilo je leto. Za par minuta biće spremna za akciju. Odoh da vežem bajs, pa krećemo u trčkaranje po keju!

I, jesam li vas ohrabrila? Vozite, posle toga se više smeje i lepše spava!

Pročitajte i Sa mamom na biciklu.