Roditelji se često zavaravaju da ako pronađu novi, maštovitiji, način da ohrabre dete, ono će se preko noći promeniti i magično se odobrovoljiti za saradnju. Stručnjaci tvrde da nije tako, i da su deca, zapravo, motivisana da se odupiru. Svi su motivisani nečim, na neki način, nemoguće je biti nemotivisan. Naši tinejdžeru su motivisani da ne rade ništa i da se odupru svim mogućim zahtevima.
Razmislite dobro. Ne raditi ništa je neka akcija. To je akcija odbijanja. Odbijanja roditelja, odbijanja domaćih zadataka, nastavnika i profesora. Motivisani su samo da kažu: „Baš me briga, ne zanima me!”
Kada shvatite da je vaše dete, vaš dražesni tinejdžer motivisan da ne radi ništa, videćete količinu energije koju utroši kako ne bi radio ništa. Otpor iziskuje trud.
Deca, koja sama sebi podmeću nogu, ne rade ništa i ne mogu da se potrude da nešto postignu, uvek će reći:
„Preteško je.”
„Ne mogu.”
Ponavljaće:
„Baš me briga.”
„Baš me briga” je njihov štit i magični štapić. „Baš me briga” otklanja pritisak i čini da osećaju da imaju kontrolu nad sobom. Kada postanu nervozni, „baš me briga” služi kao antistres terapija.
Strah od neuspeha? „Baš me briga.”
Teško je? „Baš me briga.”
Na taj način rešavaju dnevne životne izazove.
Kako roditelj da se postavi pred „baš me briga” izazovom? Teško je, ali nije nemoguće, treba biti istrajan.
Sledi devet koraka koje možete preduzeti kada vaše dete na obavezu odgovori sa „Baš me briga!”:
Nagrada i motivacija
Otkrijte koje stvari možete da koristite kao nagradu. Dobro osmotrite šta vaš tinejdžer voli, u čemu uživa. Ne gubite vreme na ispitivanja, jer svi znamo da će se ona završiti sa „ništa mi nije važno”.
Vidite šta radi, šta gleda na TV-u, koje igrice igra. Koje filmove voli da gleda? Popišite sve. Stručnjaci često ohrabruju roditelje da razgovaraju sa decom i da zajedno naprave spisak, ali je situacija sa decom koja su „otporaši” drugačija. Opet, ne zaboravite da deca jedino sa pružanjem otpora, osećaju da drže stvari pod kontrolom.
Sa listom stvari koje voli možete ponuditi nagradu za određenu obavezu.
Doduše, moramo da naglasimo, i da vas zamolimo da posmatrate svoje dete. Tanana je razlika između deteta koje pruža otpor, i deteta koje je depresivno (ono neće mariti ni za jednu nagradu). Depresivna deca se izoluju.
Ne raditi ništa je neka akcija. To je akcija odbijanja.
Uređaji „lete“ iz sobe
Stručnjaci tvrde da deca koja pristupaju obavezama s otporom, te imaju tendenciju da ih ne izvršavaju, ne bi trebalo da imaju elektronske uređaje u sobi. Posmatrajte to na sledeći način – njima soba služi kao mesto za beg.
Ako se vaše dete zatvara u sobu, kompjuter bi trebalo da bude u nekoj od zajedničkih prostorija. Takođe, treba da ga koristi pod nadzorom. Video igre treba izbaciti iz upotrebe. Mobilni telefon isto, ako dete, uprkos najavama da će mu uređaji biti oduzeti, ne pokaže znake napretka.
Privilegije se zaslužuju
Deca koja izbegavaju obaveze trebalo bi da se smatraju odgovornom za svoje dela ili nedela. Postarajte se da znaju da u vašoj porodici treba sve da se zasluži. Nemotivisanoj deci bi trebalo izazvati neprijatnost, u smislu da se susretnu sa tim da ne želite da im izađete u susret jer nisu odradili dogovoreno.
Treba da zasluže video igre. A kako? Tako što treba da urade domaći i obaveze koje imaju u domaćinstvu. Tako život funkcioniše. Ako ne radiš, ne dobijaš platu, a onda ne možeš da priuštiš sve što bi poželeo.
Pričajte o njihovim željama
Pričajte o njihovim željama
Kada je sve u redu, trebalo bi da iskoristite priliku za razgovor. Pitajte ih šta žele, gde vide sebe kao odrasle ljude. Kroz razgovor provucite ideje kako može da ostvari svoje planove.
Primera radi, možete da pitate:
„Kakvi ti se automobili dopadaju? Džip, možda?”
Navedite dete da ćaska sa vama o stvarima koje ga zanimaju:
„Vidi, veoma brinem za tebe, i zaista bih želela/o da ti se ostvari želja da nabaviš auto koji želiš. Dok ne odrastaš i ne osamostališ se moraćeš da radiš domaći i marljivo da učiš.”
Ili možete reći nešto primamljivije kao na primer:
„Zamisli jednog dana ćeš imati svoj stan. Jesi li zamišljala/o kako bi ga uredio, kako će da izgleda?”
Takvim rečenicama ćete uspeti da motivišete dete. Oni žele da budu samostalni, da imaju svoj stan, da žive sa momkom ili devojkom, žele auto i svu slobodu.
Razgovarajte o tome kako se dolazi do materijalnih stvari, ali se postarajte da razgovor ne dobije izgled predavanja i držanja bukvice. Govorite o ispunjenim ciljevima, kako se do njih stiže, koliko je odgovornosti potrebno, kako izgleda biti odrastao.
Bez rasprave i vikanja
Bez rasprave i vikanja
Ako dozvolite sebi da izgubite strpljenje i viknete, samo pokazujete frustraciju i dajete detetu do znanja da ste izgubili kontrolu.
Istina je sledeća: kada ljudi počnu da viču, znači da su ostali bez rešenja. Sa decom koja pripadaju izazovnom rangu morate da budete hladni kao boza. Rasprave, molbe i nagovaranja da, napokon, razgovaraju sa vama o svojim osećanjima ne prave razliku jer je povlačenje i otpor njihovo rešenje za izbegavanje svega.
U redu je pitate „Da li je sve u redu?“. Samo budite svesni otpora na koji možete naići.
Stavite detetu jasno do znanja da brinete o onome što radi
Jasno predočite detetu da su vam njegovi životni koraci i postupci koji ih prate veoma bitni:
„Značiš mi, brinem za tebe, želim da uspeš u životu, ne želim ni na šta da te silim. Želim da znaš da mi je stalo do tvojih postupaka. Volim te.“
Uvek imajte na umu da detetovi postupci nisu usmereni na vas. Ponašanje tinejdžera je samo strategija kojom se bore da prevaziđu životni stres.
Vaše dete je na kraju krajeva svoja osoba. Ukoliko ne želi da ispunjava obaveze, to nije do vas. Ono što vi treba da uradite jeste da budete tu kao podrška i, s ljubavlju, poboljšate mogućnost završavanja obaveza.
Iako ne možete da nakanite dete da u potpunosti završi svoje obaveze, možete ipak da ga smatrate odgovornim za sve što nije ispunilo i to mu blagovremeno predočite.
Ne obavljajte detetove poslove
Ne obavljajte detetove poslove
Deca vrlo rano nauče da je, često, dovoljno da dignu ruke i neko već uskače da preuzme kormilo. Glumom da nema pomoći se ponekad nešto završi, neko dobre volje uskoči. Psiholozi ovo nazivaju naučena bespomoćnost. Ukoliko se dugo oslanjaju na to, u jednom momentu će to postati naučeni obrazac ponašanja i počeće da veruju da su zaista bespomoćni.
Po usvajanju obrasca bespomoćnosti, blokira se proces samostalnosti i učenja samostalnosti. Doduše, često nailazimo na primere gde roditelji iz straha ne dozvoljavaju detetu da bude samostalno. Deca su možda nekada i pokušala, ali su se pokušaji sasekli u korenu, jer nisu odgovarali roditeljskoj zamisli. Deca su se na kraju predala.
Bitno je da roditelji prepoznaju u sebi pokušaj da obustave detetovu samostalnost i da prestanu time da se bave. Nemojte raditi detetov domaći, nemojte čistiti njegovu sobu, nemojte skupljati njegov veš, pustite dete da to uradi samo.
Ako oduzmete detetu obaveze oduzimate mu i šansu da bude samostalno.
Budite trener za život
Realno gledano, sportski treneri obično izvuku maksimum iz deteta. Njihov posao je da pomognu deci da unaprede veštine igre.
Dobar trener neprekidno razvija igrače tako što ih stavlja u izazovne situacije, pritom ističući sve njihove specifičnosti i kvalitete, dok ne pobede izazov. Dobar trener navija za svoje igrače.
Od dobrih trenera se uči. Dobri treneri ne koriste nezasluženu pohvalu kao motivaciju. Na kraju krajeva, reći nekome da je sjajan, dok on to nije, samo je medveđa usluga.
Poput dobrog trenera, potrudite se da držite detetovu glavu gore. Komentarišite njihov napredak i svaku malu pobedu.
Rokovi i struktura
Jasno predočite detetu do kada da urade domaći i kućne poslove koje imaju. Važno je imati raspored za ovakve stvari jer daju strukturu. Recite detetu:
„Uradi domaći i kućne poslove do 16h, nakon toga si slobodan/na do večere. Slobodno vreme možeš da iskoristiš kako želiš.”
Ili možete reći:
„Ako sve završiš za X sati, idemo kod rođaka u subotu.”
Nagrade za trud ne moraju da budu novčane, budite kreativni.
Zaključak
Odbijanjem i pružanjem otpora tinejdžer postiže osećaj kontrole jer ne mora da brine o neuspehu. Jer, ne radeći ništa, nemaš u čemu da ne uspeš i pogrešiš. Ne moraš ni sa kim da se takmičiš, a i očekivanja drugih svodiš na nulu.
Otpor postoji upravo zbog očekivanja drugih. Onog momenta kada uspeš u nečemu, ljudi očekuju još više. Praksa je pokazala da kada okolina očekuje mnogo od dece, ona se raspadnu.
Ne postoji krivac, postoji samo odgovorna osoba. Roditeljski zadatak je da bude najbolji mogući trener detetu kako bi se kod njega razbili strah, apatija i nervoza. Podići odgovornu osobu koja će znati da se nosi sa životom je veliki zadatak. Srećno!