Stvari koje ne treba govoriti detetu

Prva stvar koju treba izbeći je reč NE

„Ne trči! Ne viči!…“ Odzvanja u detetovim ušima od malih nogu. Dakle, čestom upotrebom, ova reč devalvira i kada je stvarno ugroženo dete na nju ne reaguje.

Predlažemo, da preoblikujete rečenice u „Hodaj sporije, molim te!“ ili da šapnete „Govori tiše, ne čujem te dobro kad vičeš!“ jer doza humora je uvek dobro došla. Deca uče po modelu. Ako dok mališan viče i vi povisite ton, decibeli će se samo dodavati tokom dijaloga, ako počnete da šapućete, velike su šanse da će čulo sluha ostati neoštećeno.

„Ne možeš to da radiš.“ i njena rečenica bliznakinja „Nemoj to da radiš.“ Nema odraslog koji nije uputio ove naloge detetu. Kada to učinite, otvorili ste prvi krug pakla. Prvom rečenicom dajete povod detetu da vam dokaže kako baš to može, drugom u njemu budite malog buntovnika koji želi da se svađa. Bolje pokušajte sa objašnjenjem da to nije dobro po njegovo zdravlje, da je opasno ili mu, kada ne ide dugačije, recite da se vi plašite kada to radi…

„Ne svađaj se sa mnom.“ Deca neumorno postavljaju pitanja i na svoj način analiziraju i razmišljaju o različitim stvarima, a prezauzetim roditeljima to ponekad može izgledati kao svađa. To je međutim sasvim normalna osobina odrastanja. Ne prekidajte razgovor, već recite „znam da bi hteo/ la da je moj odgovor drugačiji, ali on se neće promeniti“. Važno je da se uverite da je vaše dete zaista razumelo šta ste hteli da mu kažete i dozvolite mu da vas pita ako mu nešto i dalje nije jasno. Ne zaboravite pravo na iznošenje sopstvenog mišljenja nije dozvola za svađu.

„Ne plači“ i hard core verzija: „Prestani ili ću ti dati pravi razlog za plakanje.“ Prvi nalog je integralni deo podizanja uglavnom muške dece na Balkanu, a varijacije za nežniji pol su „ne budi tužna“ ili „ ne budi beba“  i ceo koncept je potpuno pogrešan. Deca plaču onda kad su tužna i kad ne mogu svoja osćanja da pretoče u  reči. Svi roditelji žele srećne mališane, ali ovako im poruučujete da nije u redu to što se osećaju tako kako se osećaju. Oraspoložite ih na druge načine, počnite neku omiljenu igru, a potom podstaknite decu da nauče reči za takva osećanja.

Drugom rečenicom pretite detetu, čime pokazujete vlastitu nemoć. I šta je to pravi razlog? Dobro pazite da budete dosledni jer ako posle ovakve rečenice ne sledi ništa, dete će shvatiti da „plašite mečku rešetom“ i da je lopta u njegovom terenu. Ako planirate da ga udarite, ne svetujemo, prvo kažnjivo je, a drugo ne daje efekte. Predlažemo konstruktivne taktike kao što su micanje deteta od predmeta koji ne sme da dira, slanja u ćošak ili zbunjivanja rečenicom: „Prestani ili ću ti dati pravi razlog za smejanje,“ i prebacivanja pažnje na nešto zabavno.

Druga stvar koju ne treba da govorite detetu je BRAVO

Ovo je verovatno najčešće upućivana pohvala mališanima i prosto ne možete da verujete kako je to stvar koju ne treba govoriti detetu. Predlažemo da odvojite malo vremena, iako je to teško i odete u park za pse. Nema veze što vi niste ljubitelj ove vrste, samo pažljivo slušajte koju reč vlasnici neprestano ponavljaju.

Zato je mnogo bolje da konkretizujete svoju pohvalu i imenujete šta je dete shvatilo ili mu kažete da je nešto uradilo uspešno. Na ovaj način mališani stiču znanje da su zaista nešto dobro uradili, a ne samo da vi mislite da je to tako.

“Videćeš kad tata/ mama dođe kući” ili „ Rećiću mami/ tati za ovo.“

Kliše u prvoj rečenici je obično tata, valjda jer on nosi kaiš na pantalonama i retko je tu, pored deteta. Iako deluje kao relikt prohujalih vekova, prilično je u upotrebi. Osoba koja brine o detetu i provodi najviše vremena sa njim treba da ima „odrešene ruke“ da nastali problem reši odmah. Efektne vaspitne metode baziraju se na uzročno- posledičnoj vezi, a dete će zaboraviti šta je uradilo dok tata stigne. Ako ga stalno podsećate, ono iščekuje neku vrstu kazne, što je veće opterećenje od samog čina

Ako dete plašite partnerom ili nekom drugom osobom koja nije tu kao što su vaspitačica ili lekar, kod deteta stvarate strah od osobe sa kojom joj „pretite“. S druge strane, na neki način izbegavate odgovornost da se suočite sa problemom i jednostavno je prebacujete na neku „baba Rogu“. Kada dete uradi nešto loše, ono se oseća posramljeno i krivo i ako ga dodatno plašite nekim, pogoršavate stanje. Ukoliko treba obavestiti druge osobe o tome šta se desilo, recite detetu da samo odluči ko će ispričati o čemu se radi. I za kraj prebacivanjem odgovornosti na drugog, sami potkopavate svoj autoritet, a to nikako ne želite.

Svakodnevna stvar koju ne treba reći detetu je „požuri“.

Svaki roditelj nekoliko puta dnevno uputi ovaj nalog detetu. Pretrpani rasporedi i roditelja i dece ponekad dovode i do povišenog tona, kada se kasni na posao, u vrtić ili ne mogu da se pronađu opančići za folklor.

Obratite pažnju na ton kojim požurujete dete i učestalost naloga, da se ne „izliže“. Bolje počnite pripremu na vreme i organizujte prostor tako da su potrebne stvari uvek na istom mestu, kao i da ih mališan tamo odlaže i pronalazi sam. Vežba i podrška čine majstora. Ako svakodnevno podbočeni galamite, velike su šanse da će se dete osećati krivo zato što zbog njega kasnite na posao i odlagaće da uopšte počne da se sprema.

„Ostavi me na miru!“

Roditelji koji nikad nisu umorni i koji povremeno ne požele da se odmore od svega ne postoje. Iako je ovo normalno, problem nastaje kad prečesto detetu govorimo tu rečenicu ili njene zamene u vidu: „Imam posla“ ili „Ne smetaj mi“. Deca tačno znaju kada ih „otkačinjete“ i misle da nema svrhe razgovarati s vama. Velika su šanse vam neće pričati svoje probleme ili doživljaje kad porastu.

U redu je da odvojite neko vreme za sebe, tako što ostavite dete supružniku ili mu pustite crtać. Važno je da vi u tom trenutku radite nešto što vam pričinjava zadovoljstvo. Ukoliko se rasteretite i posvetite sebi, kvalitetnije ćete se kasnije posvetiti detetu. Nemojte ga lagati, a ako ste zaista preokupirani poslom, recite mu otvoreno da treba nešto da završite, da bude strpljivo i posle ćete zajedno ići u park. Obavezno održite obećanje!

Važna stvar koju ne treba govoriti deci je  “Isti si kao…” ili “ Zašto nisi kao…”,  “Sine, tvoj tata/ tvoja mama je budala!”

U braku, vanbračnoj zajednici ili razvedeni, roditelji ponekad prave budalaste izbore ili postupke.

Važno je da gornju “izjavu”, u besu, ne dajete pred decom. Ipak je nosilac ovog “laskavog priznanja” otac ili majka vašeg deteta , pa ako ga ovako “častite” pred potomstvom, nemojte se čuditi kad sutra vaše dete, po istom modelu, priča o vama. Stvari koje ne treba govoriti mališanima, bez obzira na okolnosti, su da je drugi roditelj loš, neodgovoran ili bezobrazan-  ne zaboravite da ste ga vi izabrali! Dete na osnovu slike o svojim roditeljima gradi sliku o sebi. Ako sledi: “Isti si otac/ majka!” poslušnom detetu ste “zapržili čorbu”, potrudiće se da ostvari rečeno .

“Zašto nisi kao tvoj brat/ sestra?”

Prirodno je da odrasli porede decu u porodici, problem je kada to ovako kažu. Poređenja ovog tipa izazivaju razdor I sukobe među decom, umesto da se ugledaju na pohvaljenog člana porodice. Umesto da pokuša i “dostigne brata ili sestru” dete oseća da je to “nemoguća misija” i ne pokušava. Ništa bolja nije ni varijanta da ga poredite sa nekim od drugara. Mališan čak može pomisliti da vi niste zadovoljni njim i da želite bolji « model » umesto njega.  Prihvatite da je svako dete drugačije i podstaknite ga da uživa razvijajući svoje  talente i veštine, ali kada zapne nemojte reći :

“Ti možeš puno bolje“

Ovo je neverovatna situacija u kojoj roditelj zna da dete može bolje, iako mu ono pokazuje  da u ovom trenutku, to nije moguće. Greške su normalne tokom učenja. Ono što vama izgleda jednostavno, ne treba da vas zavara, za dete je potpuno nepoznata lekcija. A kad vam se učini da je mališan savladao neku veštinu, on “okrene još jedan krug”  da bude skroz siguran kako ne treba. Ako često upotrebljavate ovu rečenicu, dete će početi da se oseća kao skakač kome stalno dižu lestvicu i odustaće… Proceniće da za vas ništa nije dovoljno dobro. Komentari tipa:” Ne mogu da verujem…” , “ Krajnje je vreme da naučiš…” ili “To je tako lako, zašto ne možeš?”  ne podstiču motivaciju.  Bolja formulacija je  „volela bih da si to uradio malko drugačije, ali sledeći put će biti bolje“. Ako ponovo pogreši, dajte mu još koju šansu. Nemojte povećavati nervozu, već učenje učinite zanimljivim, uz smeh sve ide lakše.

Ne lepite etikete na dete govoreći mu “Ti si bezobrazno dete! Sram te bilo !”

Cilj lepljenja reči bezobrazno uz dete je da ono prestane sa trenutnim ponašanjem i uradi ono što odrasli traži. Ove stvari ne treba govoriti deci jer se osećaju postiđeno i odbačeno. Ima ih koja se povlače u sebe, ali i onih koja reaguju agresivno, a svima opada samopouzdanje.  Možda je bolje reći: „Sad se ne ponašaš kao ono dobro dete koje čuči u tebi. Hajde da ga potražimo !“  pa podignite duks i da vidite gde se krije, zagolicajte i stomačić i maštu i stvar će krenuti u drugom smeru.

Deca često bezrezervno veruju u ono što čuju iz vaših usta i kada im «prilepite» da su «nespretna» i «lenja» ili «prljava» i «glupa»,  to neće dobro uticati na razvoj samopouzdanja. Pozitivne etikete poput „pametna“ ili „skromna“  mogu ih, takođe, dodatno opteretiti.

«Stoko jedna»…  ili detaljnije : »Svinjo/ Magarče/ Kokoško/ Some !« Od univerzalnih uvreda tipa prve, koju može dobiti dete bez obzira na pol, a u vezi sa ponašanjem, postoje i specifičnije vezane za životinjsko carstvo. Ma koliko slikovite i edukativne bile, jer dete «uči» osobine životinja, tj. da je svinja prljava, magarac tvrdoglav, a kokoška i som glupi i dalje su to etikete.  A nekako, iako, o kravi i konju govorite da su to lepe,  korisne i plemenite životinje, kada mu se tako obratite, dete oseća da poruka nije pozitivna.

Provereni način da izbegnete etiketiranje : prokomentarišite detetov «zločin», a ne «počinioca». Takođe ne zaboravite da pohvalite poželjno ponašanje mališana.

Osveta nije presveta “Eto, to ti je zato što me nisi slušao!”

Slast osvete nateruje na usta ovakve reči. Odrasli dokazuje da je bio u pravu kada je upozorio dete, koje nije poslušalo upozorenje i promenilo ponašanje. Naglašavanje ove činjenice i ruganje detetu ne utiče pozitivno na situaciju, čak, gubite priliku da ga poučite. Bolje je ukazati na to da mora pažljivo da gleda kuda trči, umesto što mu «trljate so na ranu» što nije stao kad ste mu rekli. I nešto gora varijacija na istu temu : “Evo šta se desi, kada nisi dobra!” I u ovom slučaju dete je već osetilo posledice svog ponašanja, potpuno je besmisleno ponižavati ga kad je već uznemireno ili povređeno. Jedino smisleno je utešiti dete i verbalno, jednostavnim rečima, povezati uzrok i posledicu po principu : “Ako opet gnjaviš  macu, ona će te ogrebati.”

Ovo pitanje je još jedna od stvari koje ne treba govoriti detetu “Da li je to u redu?”

Roditelji ponekad žele da dobiju saglasnost deteta za neke svoje odluke. Veoma je važno da prvo razluče šta žele. Ako ste u poseti, dete se divno zabavlja, ali se neumitno približava čas polaska, vi želite da opraštanje prođe što bezbolnije i bešumnije. Prvo procenite imate li manevarskog prostora da zaista zajedno odlučite kada ćete poći i učite dete važnoj  lekciji o dogovaranju i poštovanju dogovora ili ako nema uslova za to, preformulišete pitanje iz: “ Krećemo kući za deset minuta, je l’ u redu ?” u: “ Znam da želiš da ostaneš, ali vreme je da krenemo, pa ćemo ponovo doći.” Na taj način, ne dajete detetu povod za početak rasprave, jer nema mogućnost da kaže da se ne slaže, već ga motivišeta da pođe, kako bi ponovo došlo.   

Stvar koju apsolutno nikada ne treba reći detetu “Bolje da se nisi ni rodio/ la!”

Ovakve reči ne prevaljujte preko usta, ma koliko bili “van sebe”. Čim se primaknete “tački ključanja” udaljite se od deteta, bez reči, dok se ne smirite. Nikakva nepodopština koju dete izvodi ne može ga povrediti kao “prejaka reč”.

Izvor: www.magnolijavrtic.rs