“Svakoj majci dođe da plače, psuje, viče….i to je normalno”

„Nekoliko dana nakon porođaja u posetu mi je došla patronažna sestra. Pregledala je dete pa mene i onda rekla: Doći će vam nekad da se rasplačete, da vičete od nemoći i umora. To je normalno. Nemojte misliti da s vama nešto nije u redu. Samo se potrudite da to radite podalje od deteta jer oni osećaju svaku vašu emociju… Gledam ja u nju i ćutim. Mislim u sebi kakvu sam to ludaču pustila u stan. Moje dete zadovoljno guguće, ja jesam malo bila umorna od porođaja i par neprospavanih noći, ali bože moj – proći će, racionalizivala sam situaciju. Zašto bih plakala i vrištala? Pa ja volim svoje dete.

Nekoliko dana, nedelja kasnije stojim pored prozora oko tri u noći. Napolju je padao sneg. A ja u rukama nosim bebu već sat vremena, treći put te noći. Znači ukupno tri sata. Nisam se bila istuširala toga dana, ni oprala zube jer jednostavno nisam uspevala. Mališan se svaki put grčio od plača. Nije bio bolestan, nije bilo temperature, samo valjda prokleti grčevi. A ja nisam imala snage ni hrabrosti da ga pustim da plače. Suze su mi tekle niz lice. Od jada, od nemoći, od činjenice da je samo u mojim rukama miran, a čim ga uzme tata ili ga spustim neutešno plače. Suze i ljutnja su se smenjivali zbog činjenice da nisam mesec dana spavala duže od sat vremena u komadu, a svi oko mene prepuni mudrih saveta kojima su zajedničke dve stvari – nije bilo nikog da mi pomogne jer svi, eto, rade, a ja se ‘odmaram’ na porodiljskom. I naravno sama sam kriva što sam naučila dete na ruke. Da, to mi je bila prva životna pomisao. Čim sam rodila, čvrsto sam odlučila da ću buditi svoje dete čim zaspi, a da nije na mojim rukama. Samo da bih ga naučila na ruke. Možeš misliti, pa ko bi iole normalan na to naučio dete.

Puno puta sam se setila te patronažne sestre

Te noći sam se setila reči svoje patronažne sestre. Te i još mnogo noći nakon nje, a i ponekih jutara, popodneva i predvečerja. Setila bih je se svaki put kad bi rekla mužu – uzmi dete ja sad idem da malo vrištim u drugu sobu. I bilo bi mi bolje. Uvek. Nekad bih poželela i da lupam glavom u zid, nekad sam vikala i pored deteta, a onda sam se vremenom dovela do toga da svoj bes, umor i jad ispoljavam lupajući vratima. Muž je od toga dobijao živčane slomove, verovatno i neki susedi, ali meni je to bilo super. Kad bi se moj anđeo deseti put probudio u jednoj noći ja bih malo tresnula vratima, opsovala roditeljstvo, svet, evoluciju i mirno došla i smirila ga.

Mnogo sam se puta pitala jesam li zato loša majka. Jesam li loša zato što povremeno kukam, lupam vratima ili poželim nestati na par sati? Da, mnoge super majke i poneki superočevi reći će da jesam, da takvi kao ja ne zaslužuju imati dete. I ja sam povremeno to mislila. Ma dobro, povremeno i danas to mislim i verovatno ću još hiljadu puta to iz ovog ili onog razloga pomisliti. Ali, budimo realni i iskreni – roditeljstvo je teško, nespavanje od mene stvara monstruma. Neki drugi se možda nespavajući pretvaraju u bele rade, ali ja ne. Ali ipak nikome ne dajem za pravo da samo zbog toga što licemerno ne ponavljam kako je nespavanje super, kako su grčevi slatki i kako njegovo dete nije nikad imalo problema sa zubima, jelom, kako retko ili nikad ne plače…e svima njima ne dajem za pravo da sude ko je dobar roditelj, a ko nije. Ja svoje dete obožavam. Ma to je premala reč, ali svaki roditelj zna koliko snažno i rečima neopisivo se voli dete, ali ne, ne uživam u deset dizanja iz kreveta tokom noći, nisam uživala u svim onim trenucima kada nisam znala zaustaviti i olakšati plač svom detetu, kada sam 200 puta morala da slušam ili pevam jednu te istu pesmicu jer ga samo ta smiruje, kada nisam stizala da jedem ili kada sam naprosto od umora izgledala kao zombi.

Da, dođu dani kada se svakoj iskrenoj majci plače, viče, lupa vratima, psuje… I to je normalno, ma koliko mi ćutali o tome. I to nema ama baš nikakve veze s ljubavi.”