Jer bacanje kocaka je bio izbor, ne slučajnost. A svaki izbor ima drugaricu posledicu. Upravo je naučila da se neće ama baš ništa desiti ako baci kocke na pod i sledeći put, samo mora malo da zacvili.
"Pusti, mama će" temelj je mnogih loših veza, brakova, ali i radnih odnosa.
Mama skuplja igračke.
Mama skuplja sudove.
Mama baca omote od čokolada u smeće.
Mama veže cipele.
Mama piše zadatke.
Mama pravi herbarijum za školu.
Mama, mama, mama…
Mama, mama, mama…
Ako i vi radite stvari umesto vašeg deteta misleći da mu tako pomažete, varate se. Pomažete mu te sekunde, ali dugoročno ste mu napravili ogromnu rupu u karakteru, potencijalno ga usmerili ka ogromnoj frustraciji, anksioznosti i lošim odnosima. Kako to mislim?
Deca žele da uče i da budu samostalna, ali to nekad ne mogu. Zato mu pomozite. Kao što bi rekla ona poslovica, nemojte mu dati ribu ako je gladno, nego ga naučite da peca.
Ako osoba kao dete nauči da u slučaju potrebe uvek postoji neko ko će da zadovolji tu potrebu, osoba prestaje da se trudi.
Ako osoba nauči da u slučaju lošeg izbora nema posledica, zašto bi ikada prestala da pravi loše izbore?
Ako osoba nauči da se krize rešavaju plakanjem i vikanjem, normalno je da će i u budućnosti tako da radi.
Moramo da prestanemo da radimo stvari umesto naše dece. Najveća usluga koju možete učiniti svom detetu jeste da ne pokupite igračke za njim ili da ne popustite kad se baci na pod jer, na primer, ne može da gleda crtani.
"Pusti, mama će" je onaj pakao popločan dobrim namerama.
Pogotovo kod muškaraca to vidim. Na njih su mame posebno osetljive. Pa ih onda dobijete u vezi ili braku.
"Pusti, mama će"
Znate taj tip frajera… svuče se i ostavi odeću na podu. Ostavi tanjir na stolu. Ne zna u koji mu razred ide ćerka. Ne zna ime doktora vašeg sina. Ne zna jer ne mora da zna. Jednu mamu je zamenio drugom. Vama. A kad vi prigovorite, onda ste "naporna rospija". Nije on kriv, "takvi su muškarci".
Nije ni na poslu bolje. Kad pogrešite, očekujete da će se odnekud pojaviti mama i sve srediti, pa kad se to ne desi, nastupi talas nervoze i "OMG, kako ću sada, smak sveta je" drama.
Kada odrastete u porodici gde mama sve radi, postane vam normalno da mama sve radi.
Ako ste vi mama u porodici, prestanite da popravljate stvari. Prestanite da skupljate s poda.
Ali dete kuka? Ah, imate dvogodišnjaka ili trogodišnjaka koji kuka jer nešto ne može da uradi, a nema toliko razvijene govorne veštine da bi mogao da se izrazi rečima pa se baci na pod i plače?
Pokušajte ovo. Meni je upalilo.
Vikanje ne edukuje, vikanje zaustavlja usvajanje znanja. Kad ste nešto naučili, a da je pritom neko prethodno vikao na vas i podigao vam nivo hormona stresa u telu?
Kako deca da prestanu da kukaju i bacaju sebe ili stvari na pod?
Prvo moramo shvatiti da deca nisu odrasli ljudi i da situaciju sa kukanjem ne možemo da rešavamo kao da pričamo sa odraslom osobom.
Čak i ako ste, poput mene, pročitali mnogo knjiga o vaspitanju, isprobali sve one taktike podsticanja "Hajde, možeš ti to" i "Pokušaj ponovo", a opet naišli na teški neuspeh te taktike, ima pomoći. Mislim, barem vredi probati.
Kad god vidim da moja Mina ima problema s nečim, pokušam da joj OPIŠEM SITUACIJU.
Deca se često bore da nešto urade, a kad ne uspeju, frustriraju se.
Ne može da složi LEGO kocke pa ih baci na pod?
Pitam je "Vidim da pokušavaš nešto da složiš i ne ide pa si ljuta, zar ne?", na šta obično dobijem klimanje glavom. "Imaš dva dela i teško ti je da složiš kocku. Evo vidi kako se to radi, bitno je da malo pomeriš kockicu pa će se one spojiti. Ajmo da probamo zajedno. Bravo, vidiš da si uspela."
Ne želi da nosi rukavice ili šal napolju?
Ako ste tada kući: "U redu, vidim da ti je sad vruće i ne želiš da nosiš rukavice. Ja ću ih staviti u jaknu pa ćeš ih ti sama obući ako ti bude hladno."
Ako ste napolju: "Ne želiš da nosiš šal? Napolju je jako hladno, a tvoj vrat je go i hladan, ubrzo će te zaboleti grlo. Nažalost moramo da se vratimo kući jer ćeš se prehladiti, a ja ti ne mogu to dopustiti. To je tvoja odluka." Kukaće i zbog toga. Ali drugi put će šal itekako obući ako ovaj prvi put ostanete dosledni i stvarno odete kući!
Deca se često bore da nešto urade, a kad ne uspeju, frustriraju se. Pokažite da razumete situaciju.
Deca žele da uče i budu samostalna, ali to nekad ne mogu. Zato im pomozite. Kao što kaže ona poslovica, nemojte mu dati ribu ako je gladno, nego ga naučite da peca.
Bez brige, niste zen majstor i u x situacija ćete zbog y stvari popustiti.
Pokušajte da ne vičete jer tad gubite kontrolu, a dete vas više ne sluša, nego vas se boji. Uostalom, tako ga učite da se vikanjem postižu rezultati.
Pokušajte da ne vičete jer tad gubite kontrolu
Ako ste vikali, izvinite se detetu, recite da to nije bilo u redu od vas i zagrlite dete. Svima se desi. Bitno je da ste svesni toga i da pokušavate više objašnjavati, a manje zapovedati.
Vikanje ne edukuje, vikanje zaustavlja usvajanje znanja. Kada ste nešto naučili, a da je pritom neko prethodno vikao na vas i podigao vam nivo hormona stresa u telu? U stresu niste sposobni za učenje, samo za aktivnosti koje kažu "spašavaj glavu". Zato vas deca iz straha poslušaju, ali ne nauče ono bitno – zašto. Nauče jedino da nasilje rešava stvar. Divota…
Autor: Barbara Slade Jagodić
Izvor: zadovoljna.hr