U martu je u časopisu Njujork tajms objavljen tekst Tomasa Fridmena koji se bavi pitanjem adekvatnosti savremenih obrazovnih programa u vezi sa pripremanjem dece i mladih za uspešan život u svetu odraslih. Tekst je, za sajt Dete plus, preveo i adaptirao Dražen Horvatić.
Kada Toni Vagner, stručnjak za obrazovanje na Harvardu, opisuje svoj posao, on kaže za sebe da je „prevodilac između dva neprijateljska tabora“ – sveta obrazovanja i poslovnog sveta; ljudi koji uče našu decu i ljudi koji im daju posao. Vagner, u svojoj knjizi „Stvarajući inovatore: Obučavanje mladih ljudi koji će promeniti svet“ tvrdi da njihov školski sistem i fakulteti nisu dosledni u „podučavanju mladih veštinama koje su najbitnije na tržištu“.
Ovo je opasno u vreme kada više nema toliko odlično plaćenih poslova koji zahtevaju osrednje veštine – poslova koji su održavali srednju klasu u prethodnoj generaciji. Sada postoje samo odlično plaćeni poslovi koji iziskuju odlične veštine. Svaki posao srednje klase danas prelazi u višu ili nižu klasu brže nego ikada. To jest, ili zahteva više veština ili ga može obavljati više ljudi širom sveta ili je, pak, sahranjen – otišao u zaborav – brže nego ikada. Upravo zbog toga cilj obrazovanja danas, navodi Vagner, ne bi trebalo da bude da decu „spremi za fakultet“ nego da ih „pripremi za inovaciju“ – da ih nauči da pridaju vrednost svemu što rade.
Ovo je veliki zadatak. Ušao sam Vagneru u trag i zamolio ga da pojasni svoje ideje. „Danas“, rekao je putem elektronske pošte, „zbog toga što je znanje dostupno na svakom uređaju koji ima pristup internetu, ono što znate vredi mnogo manje od onoga što možete uraditi svojim znanjem. Kapacitet inovacije – sposobnost rešavanja problema na kreativan način ili oživljavanje novih mogućnosti – i veštine poput kritičkog razmišljanja, komunikacije i saradnje su daleko značajnije od akademskog znanja. Kao što mi je jedan izvršni direktor rekao: „Možemo podučiti nove zaposlene sadržaju, i moraćemo jer se sve neprestano menja, ali ne možemo ih naučiti da misle – da postavljaju prava pitanja – i da preuzmu inicijativu.“
„Moramo se više usredsrediti na podučavanje veština i na razvijanje želje za učenjem kod dece kako bismo unapredili obrazovanje i uveli tri najmoćnija sastojka suštinske motivacije u učionicu: igru, strast i svrhu.“
Mojoj generaciji je bilo lako. Mi smo morali samo da „nađemo“ posao. Ali, više nego ikada ranije, naša deca moraju da „izmisle“ posao. Naravno, srećnici će naći svoj prvi posao, ali, s obzirom na to koliko su promene česte danas, čak i oni će morati da ponovo izmišljaju, osmišljavaju i stvaraju za sebe posao mnogo češće nego njihovi roditelji, ako žele da napreduju. Ako je to istina, upitao sam Vagnera, šta je to što mladi ljudi treba da znaju u današnje vreme?
„Svim mladima će, naravno, i dalje biti potrebno osnovno znanje“, rekao je. „Ali će im još više trebati veštine i motivacija. Od ova tri cilja obrazovanja, motivacija je najkritičnija. Mladi ljudi koji su suštinski motivisani – radoznali, uporni i spremni na rizik – moći će da stiču novo znanje i veštine u kontinuitetu. Biće sposobni da pronađu nove prilike ili da stvore sopstvene – to su sposobnosti koje će biti sve bitnije, kako mnoga tradicionalna zanimanja budu nestajala.“
Dakle, šta bi sada trebalo da bude fokus obrazovne reforme?
„Podučavamo i testiramo ono što većinu studenata uopšte ne zanima i što im nikada neće ni trebati, kao i činjenice koje mogu pronaći uz pomoć Google-a i koje će zaboraviti čim se test završi“, rekao je Vagner. „Zbog ovoga su deca sve manje motivisana, što su duže u školi. Nedavna anketa kompanije Galup pokazala je da se zalaganje učenika kreće od 80 procenata u petom razredu do 40 procenata u srednjoj školi. Ponovo osmišljavanje škola 21. veka mora da bude naš najviši prioritet. Moramo se više usredsrediti na podučavanje veština i na razvijanje želje za učenjem kod dece kako bismo unapredili obrazovanje i uveli tri najmoćnija sastojka suštinske motivacije u učionicu: igru, strast i svrhu.“
Šta to znači za nastavnike i direktore?
„Nastavnici“, rekao je, „treba da podstiču učenike da postižu izuzetnost, a direktori moraju da budu vođe koje stvaraju kulturu saradnje neophodne za inovaciju. Međutim, obično se podučava ono što se ocenjuje, zato moramo da se fokusiramo i na podučanje veština koje su bitne za 21. vek. Svi studenti treba da imaju digitalne portfolije kako bi dokazali savladane veštine kao što su kritičko mišljenje i komunikacija, koje razvijaju upravo kroz osnovnu i srednju školu! Takođe, nastavnici bi trebalo da budu ocenjivani na osnovu napretka svojih studenata u toku godine – umesto na osnovu rezulatata standardizovanog testa u maju. Potrebne su nam ogledne srednje škole u kojima studenti kroz praksu uče veštine poput preduzetništva. Takođe su nam potrebne obrazovne institucije u kojima svi novi nastavnici imaju „praksu“ kod iskusnih nastavnika i ishodi se fokusiraju na veštine a ne na znanja.“
Koliko mislite da naš obrazovni sistem priprema mlade za uspešan život u svetu odraslih?
Izvor: www.deteplus.rs.