Trka za bebe

Mislim da nema muškarca koji u sebi nema onu infatilnu želju da bar jednom u životu vozi trkački auto, neko vozilo sa rotacijom, hitnu pomoć, vatrogasni kamion, a neki od nas i pljačkaški “getaway car” 🙂 Kako vreme odmiče, a kancelarije i svakodnevica uzimaju i poslednje atome testosterona, za nadu nam ostaju neke, ne daj bože, zdravstvene frke, ili daj bože, vožnje na porođaj. Sve u svemu, jurnjave u neku tamo bolnicu pod izgovorom “medical emergency-a” …

Ne znam dal’ je potrebno da napomenem da u Beogradu već godinama vlada žešća gužva u saobraćaju? U vreme dešavanja naše priče rekonstruisan je i jedan od dva i po mosta koji je ovaj grad imao, a neki genije je došao na ideju da je to baš pravi trenutak da uvede i novi zakon o bezbednosti (čitaj: sporosti) saobraćaja. Da skratim, tih dana je protok vozila u Beogradu bio malo sporiji nego za vreme turskih karavana.

 Ipak, prvi porođaj me je naučio da to u stvari i nije neka filmska jurnjava već prilično opuštena vožnja na neki od učestalih pregleda oko dana “D” (na kraju koga se reši da trudnica ipak ostane ovoga puta u bolnici). Ne mogu da kažem da nisam bio malo razočaran, a kao ilustraciju ću napisati samo da sam organizovao i probne vožnje do “Mišovića”, gde je Jelena trebalo da se porodi. Just for the record: izvezao sam tu deonicu  (Arena-Mišović) za 5 min, bez da se ona žalila na kočenje… ok, u nedelju i van špica, ali za 5 min.

Ovoga puta je bilo drugačije, imali smo lažnu uzbunu. Pre termina, sa buđenjem usred noći, i dvoipogodišnjim bagažom zvanim Vuk, koji nam je ostao još od prošle vožnje u porodilište… I opet sam pokidao, i opet su uslovi na putu bili kao nedeljom, i opet lažnjak – porođaj jeste krenuo, medicinski zvanično, ali su kontrakcije tek pripremne, u Mišoviću nema mesta za izležavanje, pa smo poslati nazad kući do vremena kad gorepomenute kontrakcije postanu češće. “Verovatno će ujutru krenuti”, reče bunovni glas na dežurstvu, srećan što će njena smena tad biti završena. Od lude vožnje ujutru je bila samo ona ka mom poslu jer su Jeleni kontrakcije potpuno stale do tog trenutka. Na zapadu se nije desilo ništa novo ni tokom dana, a ni naredne noći.

Osvanuo je i taj četvrtak, 13. oktobar, peti dan posle projektovanog termina za Martino rođenje. Business as usual što se nas tiče 🙂 Potpuno otupeli od lažnih uzbuna, dogovorili smo se da Jelena ode do roditelja na Zvezdaru oko ručka, sve vozeći i Vuka kod babe i dede, pa da je ja kasnije vozim na pregled. Samo što sam stigao na posao i uz kafu sa kolegama krenuo da relativizujem fenomen porođaja, usledio je poziv – Jelena. “Ovo je izgleda krenulo, aj dođi!”, rekao je glas sa druge strane.

Još kao klinac sam spoznao začuđujuću smirenost koju ispoljavam u toku nekih dramatičnih događaja. Izašao sam iz kancelarije brzim korakom, znajući da će trčanje kroz dugi hodnik generisati 100 poziva na mobilni potom, od čega neću moći da vozim “na miru”. A i koja je svrha trčanja kad te posle čeka predratni lift od pet predratno visokih spratova. Iz zgrade u kojoj radim sam već izleteo trkom, tempom za koji sam mislio da mogu da izdržim tih 500-600 metara do Glavne pošte, gde mi je bio parkiran automobil. Tako trčeći sam na raskrsnici Takovska-Bulevar prošao kroz svoje prvo crveno svetlo tog dana. Možda bih i stao da sam u mozgu imao kiseonika, a da srce nije udaralo kao da će da iskoči iz grudnog koša. Da ne bude zabune, ovo je do loše forme, ništa uzbuđenje.

Ulećem u svog polovnog puntića iz ’97, opaku mašinu od 1100 kubika, čiju prašinu jedu daleko moćnije mašine u daleko običnijim danima. Takovska-Kneza Miloša-Gazela je plan puta, početak radnog vremena je, kontra-špic, tuda imam brži prolaz nego na Brankov koji je non stop zakrčen u oba smera, a o Starom železničkom mostu i ne mislim posle jednog “zakucavanja” nekoliko dana pre. Do zgrade Vlade vožnja ide tradicionalno traljavo, ali tu uvek prodiše saobraćaj. Ne i ovoga puta.

Skoro stojeća kolona se formirala već posle raskrsnice sa Birčaninovom, podjednako spora i u levoj i u desnoj traci. Ona srednja je bila otvorena ka gradu. Tada krećem u puževski slalom u brzinama između 10 i 12 km/h sa sve četiri uključena svetla, amblendovanjem, trubljenjem i histeričnim objašnjavanjem ovima ispred, u retrovizor, da “imam porođaj”. Mister Binovi skečevi sa onim Mini Morisom su verovatno jedina smešnija pojava od mene u Puntu tog jutra.

Na odlivnu traku za Gazelu ulazim 15 min kasnije i tu shvatam razlog ove kolone u Kneza Miloša – onaj ranije pomenuti genije se setio da stavi portabl semafor na Gazelu i naizmenično pušta saobraćaj iz Niša sa ovim iz centra grada. Sve uredno posadivši i saobraćajnog policajca, valjda da pomogne semaforu. E tu mi se smračilo! Mister Bin izlazi iz svoje narandžaste mašine i kreće da trubi, stojeći na pragu vrata i divljački mašući ka Drugu Organu dole na mostu. Tek tada sam shvatio koliki je opšti nivo buke na tom mostu. Ostavljam vrata otvorena, motor da radi i trčim nizbrdo na most sada mašući obema rukama i urlajući kao kad neko gostuje Partizanu u Evroligi.

Stondiran od smoga policajac me uočava na nekih 30 m od sebe, izbezumljenog, kako vičem da “imam porođaj”. Pokazuje kolegi u parkiranom autu čudnu pojavu, verovatno da još jednom proveri da se ne radi o halucinaciji od izduvnih gasova, pa kreće da mi dovikuje da se vratim u auto i vadi “stopka” iz opasača. Pravila službe su mu verovatno nalagala da izvadi pištolj i liši me muka, ali moj junak hrabro zakoračuje ka Nišu i diže ruku ka Svetom Petru. Semafor više nije gazda mosta, već čovek u uniformi!

Da ste samo videli zbunjena-pa-ozarena lica vozača koje sam prolazio trčeći nazad ka Puntu! Malo sam bio i ljubomoran na te likove – meni se nikad nije našla neka budala da mi očisti raskrsnicu kad se negde zaglavim… S policajcem dole sam stigao da razmenim i reči zahvalnosti, a on meni poželi i sreću, toliko prisno da mi je naknadno na pamet pala molba da vozi ispred mene sa rotacijom. Tu, na mostu zovem Jelenu prvi put. Ona me odjavljuje u trećoj sekundi govoreći da su joj kontrakcije u toku, i to baš jake.

Most prelazim brzinom pešaka u blagoj žurbi, sedeći rapidno dok gledam temperaturu motora koja raste. Prokuvavanje motora bi definitivno bila ta nedostajuća komponenta za nervni slom tog dana. Na sreću, nije se desilo, a ja stižem ispred zgrade nekih pola sata od polaska.

Trčim na drugi sprat, sa sve opet-pribrano-osmišljenim planom: idemo u Institut za majku i dete da se porodiš! E da, da ne zaboravim, saobraćaj iz pravca Zagreba potpuno stoji zbog saobraćajke na mostu, a time i moj plan A kako do Mišovića. Jelenu, koja je inače vrlo otporna na bolove, nalazim u strašnom grču. Kaže mi da su kontrakcije na tri, tri i po minuta, tačno onoliko koliko mi je rekla da su kad počne porođaj. Na moje elaboriranje zašto da idemo u Institut (a. na našoj je strani grada; b. ima pedijatra; c. mogu da nam daju sanitet) odgovara urlikom ranjene lavice i isto tako ubedljivom komandom da prestanem da serem i da je vozim u Mišović smestaaa!!!

Za ovu deonicu biram Hondu Akord, Jeleninu mezimicu tačno duplo jaču od mog puntića. Španskih boraca-Zorana Đinđića-Milentija Popovića, pa na Brankov bio je moj plan. Posle ćemo da vidimo.. Uključujem sva četiri, krećem da trubim i amblendujem, da se zalećem na branik, a ljudi da se sklanjaju. Čudo je koliko veličina (auta) kod Srba igra ulogu, prolazim duplo brže sa dva prolaska kroz crveno svetlo i sve vreme vozeći žutom trakom. Konačno 🙂

Na Zelenom Vencu pravim grešku ulazeći (čitaj: zakucavajući se) u Narodnog Fronta, sve „pametan“ da vozim pored gradskih porodilišta, gde dežurna ekipa može da primi porodilju ako se desi filmski porođaj. Ova moja me pritom na*ušava za svaki saobraćajni prekršaj koji napravim. Iz Fronta bežim desno u Admirala Geprata, iz koga se uključujem po drugi put u Kneza Miloša. Ovoga puta idemo filmski – u kontra smeru, amblendujući prestravljenim sugrađanima da mi se svi sklone s puta. Par uglavljivanja na pešačkom, spuštanje prozora, isturanje glave i urlanje bilo je dovoljno da uđemo u Bulevar koji vodi ka Mišoviću, a tu se već lakše disalo. Nekoliko oštrih preticanja, propraćenih Jeleninim kajanjem što me je uopšte zvala i komentarima s kakvim je divljakom osnivala porodicu i voi-la: Mišović!

Portir na rampi bolnice reaguje daleko rutiniranije nego njegov kolega iz saobraćajne policije, a ja mu škripom guma stavljam do znanja da mi se ta rutina ne dopada. Stajem naravno, kao i svako drugo vozilo na intervenciji, na sred ulaza u porodilište i ostavljam sva četiri svetla uključena.

Posle informacije na koliko su kontrakcije, pregled kod dežurnog ginekologa ide „preko reda“, a ja stižem tek da preparkiram auto kad viđam Jelenu kako je odvode u porođajnu salu, glasno govoreći skoro dvocfreni broj santimetara koliko je njen grlić materice otvoren. Time valjda medicinski radnici jedni drugima bude davno izgubljeni osećaj za hitno, dok to vikanje na licima trudnica u čekaonici izaziva opštu nelagodu i zajedničku pomisao „joj, neću valjda i ja ovako“.

Naravno, vest o Martinom rođenju me nalazi opet u autu, dok 20ak minuta kasnije tražim parking oko zgrade na Zvezdari, gde žive Jelenini roditelji.

Tekst napisao Aca, dvostruki Hug Bug tata.

Kako je vaš muž doživeo jurnjavu do porodilišta?