U fokusu: nasilje u porodici

Poslednjih godina nasilje u porodici je postalo predmet šire društvene rasprave, naučnih istraživanja, briga brojnih društvenih i državnih institucija, a naročito nevladinih organizacija koje su istakle da je porodično nasilje (u kome su žrtve najčešće žene) jedan od najdrastičnijih oblika kršenja ljudskih prava. 25.novembar je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. To je povod da se više priča o ovoj temi sa kojom neke žene, nažalost, žive svakodnevno.

Deklaracija Ujedinjenih nacija definiše pojam nasilja nad ženama kao “svaki akt nasilja baziran na pripadnosti polu koji rezultira, ili je podoban da rezultira u fizičkoj, seksualnoj ili psihološkoj povredi ili patnji žene, uključujući i pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrarno lišavanje slobode, bez obzira da li se to događa u javnom ili privatnom životu“.

Pod snažnim pritiskom ženskih pokreta koji su ispoljili zahteve za radikalno drugačijim pristupom u rešavanju ovog problema, da se ne tretira kao „unutrašnja stvar porodice“ već kao ozbiljan društveni problem, u mnogim zemljama, uključujući i Srbiju, ovaj oblik nasilja postaje „vidljiv“  i prepoznatljiv. Iako sa zakašnjenjem, porodično nasilje se od marta 2002. sankcioniše od strane države kao krivično delo i ne tretira se više kao „remećenje javnog reda i mira“. Međutim, bez obzira da li su u pitanju zemlje u kojima se nasilje u porodici duži niz godina zvanično definiše kao krivično delo i sankcioniše građansko – pravnim i krivično – pravnim procedurama, ili zemlje u kojima ne postoji ovakva regulativa, žene najčešće ne prijavljuju, ili u nedovoljnom broju prijavljuju nasilje u porodici, što dodatno komplikuje i pogoršava njihov ionako nezavidan položaj u porodici i čitavom društvu.

Oblici nasilja u porodici

U svom radu Nasilje nad ženama u Srbiji na razmeđi milenijuma Vesna Miletić – Stepanović je operacionalizovala pojam „nasilje nad ženama u porodici“ i u njega uključila sledeće vrste ponašanja:

Pasivno nasilje nad ženama

Postoje tri velike grupe pasivnog nasilnog ponašanja nad ženama u porodici:

Podrivanje fizičkog statusa žena kao oblik pasivnog nasilja nad ženama obuhvata nasilje nad zdravljem: neutralizacija značaja trudnoće i porođaja, mortalitet porodilja i ženske novorođenčadi.

Druga grupa pasivnog nasilja predstavlja podrivanje psihološkog položaja žena i obuhvata četiri podgrupe:

• emocionalno nasilje: imperativ ženske lepote, potiskivanje partnerskih odnosa, imperativ brige o Drugom – nebrige o sebi, emocionalno posredovanje u konfliktima, samomržnja žena, podela na legitimne i nelegitimne ljubavi žena, glorifikacija materinstva;
• seksualno nasilje: redukcija ženske seksualnosti na reproduktivnu sferu, specifičan značaj udaje, otmica žena, trgovina ženama; imperativ ženske plodnosti, nevinosti i vernosti;
• motivaciono nasilje: inhibicija žena u donošenju važnih odluka, zabrane u ponašanju devojaka i žena, ritualno ponižavanje žena, prisilna sekundarna promocija žena;
• kognitivno nasilje: interiorizacija inferiornosti žena, nepismenost žena, relativno slabija obrazovanost žena, prenošenje loših predstava o sebi po ženskoj liniji.

Treća grupa ponašanja je podrivanje ekonomskog položaja žena: ženski domaći rad, ciklični karakter radnih obaveza, prisilni karakter rada, diskontinuitet radnog vremena, briga o deci, bolesnima i starima; nenagrađenost ženskog rada (neplaćeni rad), tok materijalnih dobara od, umesto ka ženama.

Aktivno nasilje nad ženama

Autoritarni porodični odnosi koji u sebi sadrže aktivno nasilje nastaju kada se počinioci nasilja na individualnom, mikronivou aktiviraju u direktnoj primeni nasilja nad ženama u porodici, na osnovu svoje socijalne pozicije ili prostom fizičkom nadmoći u porodičnim odnosima. U ovu grupu spadaju šamaranja, šutiranja, udaranja, upotreba oružja. Posebnu grupu čine brutalna seksualna nasilja, između ostalog i incest, koji se najteže doživljava. Ovaj čin nasilja se ne izdvaja po brutalnosti, nego po rušilaštvu emocionalnih veza poverenja, zajedništva i ljubavi, što je pre svega udarac po duši, a to je ono što najviše boli.

Posebno pitanje koje se nameće kada se sretnemo sa žrtvama porodičnog nasilja je:

Zašto žrtva ostaje, kada odlazi?

Mnoge osobe koje nisu imale ili nisu u vezi sa nasilnim partnerom izjavljuju da bi odmah raskinule takvu vezu i otišle. Međutim, treba uvek imati na umu da su i mnoge žrtve koje trpe nasilje isto mislile zasnivajući partnerski odnos.Postoji mnoštvo ozbiljnih faktora koji utiču na odluku žrtve nasilja da ode/ostane. Evo najčešćih razloga koje su navodile žene – žrtve porodičnog nasilja:

[onethird]Nada u promenu. Posle akta nasilja, većina nasilnih partnera ispoljava kajanje, uz obećanje supruzi i deci da se tako nešto nikada neće ponoviti, uz demonstriranje ljubavi prema članovima porodice i traženje pomoći da prekine sa takvim načinom ponašanja. Pošto su žene koje trpe nasilje posvećene vezi i često svoj život i identitet grade oko te veze, one se nadaju promeni. Suprugovo nasilno ponašanje u početku žena doživljava sa nevericom, jer to je čovek koga voli, čovek koji nju voli, pa kako se tako nešto može desiti? Takođe, žena se može osetiti odgovornom za incident, i najčešće oseća stid i sramotu toliko karakteristične za žene koje trpe nasilje. Dodatak svemu tome je nada da se nasilje više neće ponoviti i da će to sprečiti time što će promeniti svoje ponašanje.

[onethird]Izolacija. Mnoge žene koje trpe nasilje vremenom gube svoje sisteme podrške. Nasilnik ih izoluje time što, na primer, uskraćuje ženi da koristi telefon, cenzuriše njenu poštu, proverava mobilni, insistira da je dovozi i odvozi sa posla, ponižava na porodičnim skupovima… Muškarci koji ispoljavaju nasilje su često preterano ljubomorni i veoma posesivni. Po njihovom mišljenju, žena je njihov „posed“, i imaju apsolutno pravo na njenu nepodeljenu pažnju i poslušnost. Potpuno su svesni da, ukoliko se žena poveri nekom i ispriča o nasilju koje trpi, osoba od poverenja će je najverovatnije savetovati da preduzme neke korake da bi se zaštitila, uključujući i prijavljivanje i napuštanje nasilnika. Zbog toga, nasilnici veoma brzo i uspešno izoluju ženu žrtvu nasilja da bi svoju moć očuvali netaknutom.

[onethirdlast]Društveno poricanje. Žene žrtve nasilja se najčešće plaše da im niko neće verovati da unutar svoje porodice trpe nasilje. Nasilnici su često veoma poštovani i popularni muškarci koji svoju agresiju ispoljavaju isključivo iza zatvorenih vrata. Žene su toga svesne i to povećava njihov strah da im niko neće verovati. Takođe, i mnoge službe kojima se žene obraćaju za pomoć trivijalizuju uticaj i efekte nasilja (doktori daju sredstva za smirenje da bi se lakše podnelo nasilje, terapeuti savetuju bolju komunikaciju sa nasilnikom, policija nije senzibilisana za specifičnost porodičnog nasilja i više veruje mužu nego ženi…). Niko ne razume da se ona oseća kao zatvorenica koja može biti ozbiljno povređena, i u najgorem slučaju, lišena života. Logično, ona zaključuje, da ukoliko je niko ne razume, niko neće ni podržati njenu odluku da izađe iz situacije nasilja jer bi to podrazumevalo i rasturanje porodice.

Vera u lečenje nasilnika. Žene koje su žrtve nasilja retko napuštaju svoje partnere ukoliko se oni nalaze na lečenju, verujući da će lečenje pomoći da nasilnik promeni svoje ponašanje. Veoma je važno da se žena dobro informiše o tome koliko su ovi programi zaista delotvorni i da li mogu uticati na promenu koja bi njihov život učinila sigurnijim.

Opasnosti odlaska. Mnoge žene koje trpe nasilje ubijene su od strane svojih partnera nakon što su ih napustile. Odlazak, sam po sebi, može biti opasan popstupak. Veliki broj nasilnika povećava nasilje da bi prinudili ženu na pomirenje ili da bi se osvetili. Zato odlazak zahteva strateško planiranje i pravnu intervenciju da bi se zaštitile žrtve i njihova deca.

Prepreke za odlazak. Čak i kada žena skupi dovoljno hrabrosti i dobije podršku za svoju odluku da izađe iz nasilja, nasilnici postavljaju mnogobrojne prepreke. Najčešće su pretnje da će tražiti starateljstvo nad decom, da će joj uskratiti alimentaciju, uticati na njeno zaposlenje; pokušavaju da okrenu decu ili porodicu protiv nje, prete da će ubiti nju ili druge članove porodice ako ode, da će počiniti samoubistvo iz osvete ili na druge načine eskaliraju nasilje da bi je zadržali u vezi.

Ekonomska autonomija. Ipak, žene žrtve nasilja odlaze. Najbolji pokazatelj da li će žena koja trpi nasilje zauvek napustiti svog nasilnika jeste posedovanje ekonomskih resursa za samostalno preživljavanje – ekonomska nezavisnost. Zato je jako važno da žene koje trpe nasilje dobiju pomoć za izdržavanje uz obaveznu zaštitu, da se upute na programe osposobljavanja za obavljanje određenih delatnosti i obaveste o prilikama za zaposlenje.

Odlazak je proces. Većina žena koje su žrtve nasilja odlaze i vraćaju se nekoliko puta pre nego što napuste nasilnika. Odlazak ponekad može da bude jako dug proces. Prvi put kad žena odluči da ode to može biti test da vidi da li će on zaista promeniti svoje ponašanje i prestati sa nasiljem. Ukoliko se nasilje ponovi, ona ga može opet napustiti da bi dobila više informacija o resursima koji su joj dostupni. Posle toga se može pomiriti sa njim i početi da sakuplja resurse za slučaj da se nasilje ponovi i da mora ponovo da ode. I pored toga što podaci pokazuju da je odlazak zaista dug proces, da se žene u proseku i do 7 puta vraćaju nasilniku, većina žena ipak odlazi.

Šta žena ne mora da trpi – mitovi koji podržavaju nasilje nad ženama

• Žena ima pravo na život bez nasilja u porodici.
• Muškarac nema pravo da tuče svoju ženu.
• Kada žena učini vidljivim nasilje koje trpi u porodici, time neće osramotiti sebe i porodicu. Nasilje kojem je izložena nije njena sramota.
• Trpljenje nasilja nije uslov dobrote žene.
• Trpeći nasilje žena neće sačuvati porodičnu sreću.
• Žena nije kriva za nasilje koje trpi. Žene ne provociraju nasilje svojim ponašanjem. Bilo šta da uradi žena ne sme biti „kažnjena“ nasiljem. Svaka promena njenog ponašanja neće prekinuti nasilje.
• Trpeći nasilje žena ne pomaže svojoj deci. Rastući u atmosferi straha deca ne mogu normalno da se razvijaju. Muška deca će imati više šanse da i sami odrastu kao nasilnici. Devojčice će biti tolerantnije prema nasilju muškaraca i biće u riziku da budućeg partnera biraju prema modelu oca – nasilnika i tako i same postanu žrtve nasilja.
• Odgovornost za nasilno ponašanje je isključivo na strani nasilnika.
• Žena nije obavezna da trpi seksualno nasilje u braku – to nije njena bračna dužnost.
• Nasilje u porodici nije nešto što se dešava nekim ženama, kao izolovan incident. To se dešava velikom broju žena svih društvenih slojeva, starosnih doba i stepena obrazovanja.
• Ne treba tražiti uzroke nasilnog ponašanja partnera u drugim osobama, problemima, bolesti ili alkoholu. Iskustva pokazuju da bi on i bez toga bio nasilan.
• Ljubomora nije znak ljubavi. Nasilje usled ljubomore nije način za pokazivanje ljubavi.
• Verovanje da je žena nasilniku jedini oslonac, da će on propasti ako ga napusti je zamka koja dovodi do dugotrajnog trpljenja nasilja.
• Nasilje u porodici nije samo unutrašnji problem porodice ili žene. To je i ozbiljan društveni problem kome zajednica mora da pokloni potrebnu pažnju.
• Napuštanjem nasilnika nasilje često ne prestaje. Ponekad postaje još jače. U tom slučaju žena mora da razmisli o svim dostupnim mehanizmima zaštite.

Za kraj i/ili početak

Ženska ljudska prava su sva prava koja ženama pripadaju samom činjenicom što su ljudska bića i tiču se svih žena, bez obzira na rasu, nacionalnu, religijsku ili socijalnu pripadnost.

Svi oblici poniženja ili nasilja kojima su žene izložene samo zato što su žene drastični su oblici kršenja ženskih ljudskih prava, od kojih su najvažnija sledeća:

• Žene imaju pravo na život bez nasilja.
• Reproduktivna prava su prava žena da biraju da li će, kada će, sa kim i koliko će dece imati.
• Žene imaju pravo da samostalno odlučuju o svim pitanjima koja se odnose na njihovu seksualnost.
• Žene imaju jednako pravo na zaposlenje kao i muškarci.
• Žene imaju pravo da ravnopravno učestvuju u raspodeli političke moći sa muškarcima.

Autor: Jelena Petrović-Desnica, sociolog

Da li ste se u svom okruženju susreli sa nasiljem u porodici? Šta biste savetovali žrtvama?