Deset dana nakon proslave mog sedmog rođendana, kada sam istovremeno upijala svoja prva iskustva kao prvak u školskim klupama, na svet je stigla moja sestra.
Sećam se kada je usred noći nazvala moja tetka, medicinska sestra u bolnici, i saopštila vest da je u porodilište stigla beba od 4,5 kilograma. Nekako mi je tada postalo jasnije zašto mi je tetka nekoliko dana pre pekla rođendansku tortu u obliku zeca, a ne mama.
Iako je rođena na Martinje, u mojoj glavi nije dolazilo u obzir da se sestra zove Martina jer sam sebi naprosto zacrtala da se mora zvati Tihana, prema ćerki moje vaspitačice iz vrtića. I tako je Tihana stigla kući, a biti starija sestra tada je zaista postalo i stvarnost.
Tokom 25 godina taj odnos me je naučio raznim lekcijama, uz brojne uspone i padove. Ovo su samo neke od njih.
1. Naučila sam da delim
Kada je sestra stigla kući, odjednom više nisam bila u centru pažnje, ali to mi nije teško padalo. Ono što je bilo mnogo teže za podneti bilo je to što sam nekoliko meseci kasnije morala da počnem da delim svoje igračke s tim malim smotuljkom, a zatim i slatkiše. Odjednom lopta više nije bila samo moja, a moje lutke našle su se u rukama male puzajuće bebe.
I budimo iskreni, trebalo je neko vreme da se naviknem na to. Nisu izostajale ni suze ni vika, ali zato mi danas nije ni najmanji problem da tokom ručka u restoranu s nekim razmenim parče hrane ako ne jedemo isto ili pozajmim nekome knjigu, a jedenje samo jedne čokoladice u pakovanju od dva komada postalo je gotovo pa rutinsko.
2. Počela sam da primećujem potrebe druge osobe
Kada je sestra imala dve godine, dogodila se situacija koja se i danas prepričava. Jednog popodneva kod mene je bila drugarica i baš smo uronile u igru u mojoj sobi, više nego ikad. U jednom trenu iz kuhinje se začuo povik i suze. Sestra je, sedeći u maminom krilu, uronila prste u vrelu šoljicu kafe. Nastala je opšta pometnja, moja drugarica je morala da ode kući, a ja sa sestrom i roditeljima u hitnu. Zadobila je lagane opekotine, ali to je bilo dovoljno da na neko vreme ne može da vidi nikoga u belom mantilu.
Da mogu da dobijem novčić za svaki put kada mi je rečeno „Pusti je, ona je mala“, sada bih bila milionerka. Nisam shvatala zašto bi nekome trebalo popustiti samo zato što je mlađi.
U prvom momentu bila sam jako ljuta što je moja igra bila tako naprasno prekinuta i nisam shvatala kakve veze ima sa mnom to što se ona opekla i zašto, pobogu, moja drugarica mora kući, a ja s njima u hitnu. Ipak, kada se sve smirilo, shvatila sam da je sve moglo da bude i mnogo gore a zatim i da ponekad zaista sebe treba staviti u pozadinu i rešiti ono što je u tom trenutku hitnije.
Uvek zajedno
3. Strpljivost mi je postalo drugo ime
S obzirom na razliku od sedam godina, da li uopšte treba napomenuti koliko mi je živaca bilo popijeno tokom tinejdžerskih godina kada sam ja samo htela mir i samoću, a ona da se igra i uvek bude uz mene? Ili koliko mi je delova društvenih igara zauvek zagubljeno, a odeća iz ormana magično nestajala? Ili koliko mi se pitanja postavljalo?
Ali, baš to me je naučilo strpljivosti kao ništa drugo, a to se reflektovalo i na moj kasniji rad sa decom. Naprosto sam zbog sestre i te velike razlike u godinama nekako duže ostala u tom dečijem svetu nego što bih inače, a upravo mi je to pomoglo i da se sa znanjem kasnije približim svetu svakog deteta s kojim sam radila.
Čak mi se i danas neki čude koliko imam strpljenja za dečija pitanja i nestašluke, kako mi se deca koja me nikad ranije nisu videla odmah pridruže u igri i ne puštaju me.
4. Uočila sam da život nije uvijek pravedan
Da mogu da dobijem novčić za svaki put kada mi je rečeno „Pusti je, ona je mala“, sada bih bila milionerka. Nisam shvatala zašto bi nekome trebalo popustiti samo zato što je mlađi, jer mi to naprosto ni tada ni sada nije pilo vodu. Ali to mi je, iz današnje perspektive, pomoglo da se lakše nosim i sa svim nepravdama kojima sam bila svedok kasnije u životu, ali i da se trgnem kada naiđem na njih.
Odjednom pred mojim očima više nije bila ona mala devojčica koja mi je uništavala igračke, nego mlada žena puna empatije, razumevanja i podrške.
5. Naučila sam da prenosim svoja znanja i veštine na drugog
Kako je sestra rasla i krenula u školu, pokazalo se da na njoj mogu itekako uvežbavati svoje, očigledno urođene, nastavničke veštine. Pomagala sam joj s pisanjem prvih domaćih zadataka, ispitivala gradivo za ispite, uvežbavala s njom strane jezike.
Ali vredelo je i obrnuto – kada je već krenula u srednju školu, a ja bila na fakultetu, davala sam joj skripte prema kojima me ispitivala. Upijala je taj sadržaj poput sunđera i bila jedina u razredu koja je poznavala određene pojmove iz područja književnosti, jezika, umetnosti i kulture, čime je zadivila čak i profesorku.
Tim
6. Rad u timu postao mi je svakodnevica
Kada treba dobiti nešto od roditelja, dve glave pametnije su od jedne. To smo dobro znale i mi koje smo se s godinama usavršile u tome kada je trebalo dobiti nešto od mame, bilo da je u pitanju nova odeća, odlazak na sladoled ili udomljavanje kućnog ljubimca.
I to me je naučilo kako da radim u timu, kako najbolje da iskoristim vrline druge osobe u svrhu postizanja zajedničkog cilja i kako se međusobno dopunjavati.
7. Dobila sam pravu podršku
Malo pre pandemije, doživela sam jednu od svojih najvećih ličnih trauma. Oporavak je trajao mesecima i zahtevao i stručnu pomoć. Iako sam sa nekim prijateljima u nekoliko navrata razgovarala o tome, niko od njih nije nikada video prave razmere tog stanja – neopisivu tugu, osećaj ništavnosti, rušenje sveta kakav sam poznavala – osim moje sestre.
Ona je bila ta koja mi je brisala suze, mesecima slušala moje jadikovke i davala savete kako da se izvučem iz stanja u kom sam se nalazila. Odjednom pred mojim očima više nije bila ona mala devojčica koja mi je uništavala igračke, nego mlada žena puna empatije, razumevanja i podrške.
Uprkos svim nesuglasicama koje smo imale tokom godina, u tom sam trenutku shvatila pravi smisao sestrinskog odnosa.
Izvor: zadovoljna.dnevnik.hr