„Ustani!“
„Požuri! Treba da krenemo!“
„Radi domaći! Već je trebalo da je gotov!“
„Ima da učiš večeras.“
Niko ne voli da mu govore šta da radi. To nas ljuti i odbija.
Čak i ako to ne volimo, slične fraze nam lako izađu iz usta u razgovoru sa našim tinejdžerima. U stvari, nama su ispravljanje i usmeravanje urođeni. Kao njihovi roditelji, od rođenja im na ovaj ili onaj način govorimo šta i kako da rade. Lako je misliti da sve vreme znamo sve. Mi smo veći, pametniji, iskusniji i znamo bolje. Nekad nam se čini da je to jedini način da ih primoramo da urade šta treba ali, nažalost, nije efikasan.
Ovo znamo i iz ličnog iskustva. Sećate se kako su vam vaši roditelji naređivali? Jeste li odmah to prihvatili, bili predusretljivi i voljni da ispunite zadato?
Što vas više kontrolišu vi ste ogorčeniji. Čak iako ispunite ono što je traženo, nerado to radite.
Nova studija sprovedena među 1000 tinejdžera uzrasta 14 i 15 godina istraživala je ovaj problem. Naučnik psiholog Neta Vajnštajn, proučavala je kako tinejdžeri odgovaraju na tri različita tona uputstva roditelja. Uputstva su snimljena da bi ih tinejdžeri saslušli i opisali kako se osećaju kada bi mame sa njima pričale na taj način.
Neka uputstva su bila stroga, sa znatnim pritiskom i očekivanjem. To je verbalni ekvivalent fizičkom guranju. Kada smo strogi pokušavamo da slušaoca, u ovom slučaju našeg tinejdžera, primoramo na delanje. Ispravljamo ga i usmeravamo. „Uradi ovo, uradi ono, Požuri. Slušaj me. Skloni svoje stvari. Uradi domaći.“
Drugi način obraćanja tinejdžerima je bio podsticajni. Reči su bile iste ali je ton bio ohrabrujući i pun podrške. U trećem obraćanju ton je bio neutralan.
Vajnštajn je otkrila da su tinejdžeri najbolje reagovali na podsticajni ton govora.
To i nije iznenađenje ali ostavlja nas sa praktičnim problemom.
Kako reći tinejdžeru da uradi nešto a da to ne zvuči kao naredba? Kako izgleda i šta je podsticajni ton?
Tinejdžeri, baš kao i odrasli, loše reaguju kada im se naređuje, to ih odbija. Naredba stvara otpor. Mnogo vikanja i monologa znači nedostatak povezanosti. Mi ne pričamo SA decom već pričamo NJIMA.
Kada pričamo sa decom na podsticajni način, mi podržavamo njihov izbor i volju. Takav pristup pušta tinejdžere da sami izaberu i samoizraze se, čak i dok rade ono što je traženo od njih. Treba ih podstaknuti i podržati da sami donose odluke koje su u skladu sa njihovim vrednostim (nadamo se i sa našim!).
Niko ne voli da mu govore šta da radi. To nas ljuti i odbija.
Kako izgleda ta podrška?
Prvo, prestanite da vičite i naređujete. To uništava odnose i smanjuje motivaciju.
Drugo, usporite. Smanjen pritisak dopušta mozgu (našem i dečijem) da racionalnije sagleda ceo razgovor.
Treće, povedite konstruktivan razgovor pun poštovanja nakon svađe i „borbe“. Kada su emocije na vrhuncu, razum popušta. Svi treba da budu smireni da bi razgovor imao svrhu.
Četvrto, kada nešto zahteva posebnu pažnju, to treba da tražite na kulturan i predusretljiv način, kao na primer:
„Kada treba da bude gotov domaći? Kako ja mogu da ti pomognem da završiš na vreme?“
„U poslednje vreme jutra su stresna. Šta misliš kako bi to mogli da promenimo?“
Ideja je da se zajedno radi na rešenju. Započnemo razgovor, kažemo kako se osećamo zatim tinejdžeri kažu svoja osećanja i pustimo ih da sami pronađu rešenje. Ukoliko nemaju rešenje, diskretno ponudimo neke svoje ideje za koje mislimo da će im biti od pomoći.
Pokušajte da prikupite što više informacija pre nego što se naljutite. Stavite se na mesto svojih tinejdžera. Kako se oni osećaju? Vrednovanje njihovog pogleda na svet pokazuje da su vam njihovo mišljenje i osećanja bitni. Takođe vam pomaže da znate šta im treba da bi odgovorili pozitivno na ono što tražite i napravili dobar izbor. Možete upotrebiti neke od sledećih rečenica:
„Kako možemo ovo da rešimo?“
„Kako mogu da ti pomognem?“
„Kako da prevaziđemo ovo?“
Pomozite detetu ako ne može da se izbori sa zahtevom. Ohrabrite inicijativu, dajte izbor i zajedno sa detetom rešite problem. Kada tinejdžeri sami moraju da donesu odluku i stanu iza nje, postaju odgovorniji i na njih se možete osloniti.
Važan deo ovakvog ophođenja je pustiti ih da naprave greške. I kada ih naprave nemojte kritikovati, omalovažavati ili smejati im se. Umesto toga, razgovarajte o mogućim posledicama te odluke i koje druge opcije imaju.
Uobičajeni način „ćuti i radi kako ti je rečeno“ je možda brži. Ali, istraživanja su pokazala da podsticajni ton koji ukazuje poštovanje gradi bolji vezu, daje bolje rezultate a samim tim i bolje ljude.
Da li ste probali ili ćete probati podsticajni ton obraćanja vašem tinejdžeru?