Blagostanje i sreću koju su tražili kopači za vreme zlatne groznice, mi i dalje tražimo samo ne u rekima već u treninzima, estetskoj hirurgiji, titulama, lajkovima, lepoj odeći…
Samopouzdanje je jedna od najčešćih tema na psihoterapiji. Kroz mnoge razgovore proseje se dosta peska dok čovek sam ne ugleda svetlucanje.
Obično postoje dva scenarija:
“Nemam samopouzdanja. Toliko toga želim ali nekako ne verujem da to mogu da postignem pa onda ni ne pokušavam. Imate li neke alate i tehnike za rast samopouzdanja?”
“Ljudi mi kažu da im izgledam puna samopouzdanja ali u suštini samo ja znam da ono ne postoji. Kažu mi da neko bez samopouzdanja ne može da postigne ovoliko ali ne znaju da sam samo imala sreće. Osećam kao da lažem sve oko sebe. Da prava ja ne zna ništa i da samo vara ljude dok se pravi da nešto zna. Kako da se rešim tog osećanja?”
Šta uopšte znači pojam “samopouzdanje” i zašto nam je toliko bitan?
Samopouzdanje je osećaj sopstvene vrednosti. Kada, govoreno u terminima zlatne groznice sa početka teksta, sami procenjujemo čistoću i kvalitet sebe, odnosno sopstvene vrednosti.
Ovaj osećaj je presudan jer on u suštini određuje naš način življenja i zadovoljstvo životom. Obično se uz samopouzdanje pojavaljuju još pojmovi poput samouverenosti i samosvesti.
Ovi pojmovi nam ništa ne znače dok ih ne povežemo sa osećanjima koja se javljaju paralaleno uz njih. Niz emocija koje dolaze uz krhko samopouzdanje počinje strahom i stidom. Strah i stid pored misaonog toka primećujemo na fizičkom nivou: žmarci, lupanje srca, mučnina, bol, stiskanje ili strujanje u grudima, nedostatak vazduha, drhtanje ili osećaj paralisanosti, crvenilo. Ove reakcije su praćene mislima da se “blamiramo”, da drugi misle da smo bezveze itd. Nakon straha i stida vrlo često se javi tuga, zatim bespomoćnost, bes i razočarenje.
Tešenje, podsticanje, tzv. pozitivno razmišljanje ne pomažu ili deluju kao tik-tak na glavobolju. Uzmemo nešto što liči na rešenje ali svi znamo da nije.
“Teorijski mi je sve jasno, ali ne mogu ništa da promenim!”
Ovako otprilike izgleda raspoloženje ljudi sa narušenim samopouzdanjem. Čovek koji je nesiguran, u stvari:
-
-
Ne može da prihvati svoje slabosti
-
Suviše ih ozbiljno shvata
-
Kod sebe opaža slabosti koje niko drugi osim njega ne primećuje.
-
Čovek koji ne veruje sebi usmeren je samo na ono što mu nedostaje ili nije u skladu sa onim što bi voleo da bude. Na osnovu ovog negativnog fokusa, gradimo sliku o sebi pa onda samo vidimo kriv nos, neravne zube, nezavršen fakultet, višak kilograma itd. Nesigurni u potpunosti ignorišu svoje jake strane i ne samo da su usmereni na svoje slabosti već veruju da i drugi tako misle o njima!
Ovaj iskrivljen fokus na stvarne i umišljene slabosti iza sebe krije jedno bazično životno osećanje a to je da nismo dobrodošli. Duboka nesigurnost u sebe jeste duboka nesigurnost u mogućnost da budemo voljeni i prihvaćeni. Ovo osećanje kroz različite oblike nosimo iz detinjstva. U ranom periodu najčešće nastaju povrede koje kod ljudi bez vere u sebe nikad nisu zarasle. Te povrede se svode na duboku nesigurnost. Upravo zbog toga što se radi o ranom iskustvu, samopouzdanje teško može nastati surogatima sa početka teksta – treningom, estetskom hirurgijom, titulama.
Samopouzdanje gradimo iznutra a ne spolja. Nažalost, ne postoji čarobna tehnika koja će vam brzo dati lepu sliku o sebi kako biste samopouzdano išli kroz život. Najčešće su za istinsko samopouzdanje odgovorni roditelji i njihov način tretiranja deteta. Obzirom da ste već odrasli ako ovo čitate, obratite pažnju onda kako tretirate svoje dete. Upravo odnos roditelj-dete stvara odnos sigurnosti i povezanosti.
Sumnja u sebe je svakom poznata. Međutim, ako vas sumnja u sebe izjeda često ili suštinski, vrlo je moguće da patite od niskog samopouzdanja.
Pre nego što pomislite “pa dobro to već znam, ne treba mi ovaj tekst za to” polako prođite kroz one tri stavke od par redova ranije. Razmislite koje slabosti ne možete prihvatiti, doslovno ih napišite. Proverite razmere tih slabosti i njihov stvarni uticaj na vaš život. Proverite sa bliskom osobom da li je to zaista tako.
Ako mislite da vas bliske osobe previše vole da bi vam rekle istinu, psihoterapija je dobro rešenje.
CaraDara Dajana Šipraga Zlojutro, psihoterapeutkinja, socijalna radnica i mama troje djece. Živi i radi u Banjaluci. Ljubav prema pisanju i posao objedinjuje na Instagram i Fb profilu Caradara gdje se bavi temama mentalnog zdravlja i porodičnog života. Ozbiljne teme voli začiniti dozim neozbiljnog. Instagram - @caradara_ Facebook - @DaraCara