Slika: SMN/flickr.com.
Nekad i sad
U prošlosti, kada su deca imala vremena za igru, najčešće bi se igrala napolju: njihov prvi izbor bi obično bio pobeći do nekog mesta u prirodi kao što je obližnje drvo, grmlje u blizini, reka ili obližnja šuma. Do pre 200 godina, deca su provodila vreme okružena poljima, salašima, divljom prirodom. U kasnom XX veku, mnoga dečja okruženja su postala urbanizovana. Ali, u odnosu na sadašnjost, deca su ipak provodila vreme u prirodi ili igrajući se na trotoarima, ulicama, parkovima, zelenim površinama. Deca su imala slobodu za igru, istraživanja i interakciju sa prirodom, sa malo ili nimalo nadzora i zabrana.
Život dece danas je puno drugačiji. Deca danas imaju malo mogućnosti za igru napolju i kontakt sa prirodom a roditelji se plaše za sigurnost svoje dece. U jednoj studiji iz 2004. godine, čak 84 % majki dece između 3 i 13 godina, navelo je da je kriminal i sigurnost dece jedan od razloga zašto decu ne puštaju vani samu. Kao posledica “straha od stranaca” mnoga deca nisu slobodna da lutaju po komšiluku pa čak ni po svom dvorištu bez pratnje odraslih. Strah od ultraljubičatog zračenja, prenosivih bolesti i raznih zagađenja su takodje razlozi zašto odrasli retko puštaju decu vani.
Osim toga, život dece je struktuiran i oblikovan od strane odraslih koji misle da ce plaćeni časovi i dodatni sportovi omogućiti deci da postanu uspešni u budućnosti. Detinjstvo dokoličarenja bez nadzora, vreme radoznalosti i istraživanja, zamenjeno je detinjstvom pod nadzorom i upravljanjem od strane odraslih. Kao rezultat toga, imamo nestajanje doživljaja detinjstva. Jedan istraživac ide čak toliko daleko da to naziva odumiranjem detinjstva, dok neki drugi teoretičari smatraju da se danas čovek otuđio od svog porekla, ne uvažavajući važnost čovekove povezanosti sa prirodom za njegov rast i razvoj.
Koliko se deca igraju?
Nije se promenilo samo okruženje dečjih igrališta, vec i vreme koje deca provode u igri. Izmedju 1981. i 1997. vreme provedeno u igri se smanjilo za oko 25% to jest 4 sata ne nedelju dana, sa 15 sati na 11 sati. U istom periodu, vreme provedeno u školi se povećalo za skoro 5 sati. Danas, kada su dečji životi odvojeni od prirode, njihova iskustva su određena medijima, pisanim jezikom i vizuelnim predstavama. Stvarni svet je zamenjen virtuelnim, TVom, dokumentarcima o prirodi. Nacionalna geografija i slični programi podstiču decu da misle kako je priroda egzotična, vredna strahopoštovanja i da su to mesta koja nikad neće posetiti. Deca ne shvataju da se priroda nalazi u njihovim dvorištima i komšiluku, što ih jos više razdvaja od prirode, sticanje znanja i iskustva.
Danas, kada je dečja igra napolju ograničena ili čak ne postoji, ustanove za brigu o deci, dečji vrtići i škole, su poslednja šansa čovečanstva da se priroda približi deci i stvore buduće generacije koje će ceniti i čuvati prirodu.
Tokom predškolskih godina je bitno razviti ekopsihofizički self kod dece – dečji doživljaj sebe u odnosu na prirodni svet. Neki autori smatraju da smo tokom evolucije dobili gene i instinkte tako da se deca rađaju sa urođenom povezanošću sa prirodom, koja se ogleda u empatiji i ljubavi prema prirodi, a to sve treba biti negovano počevsi od ranog perioda života. Stepen u kojem osoba oseća da je deo prirode je povezan sa pozitivnim stavom prema prirodi.
Dečji razvoj sa malim ili nikakvim kontaktom sa prirodom može dovesti do osećaja da su otuđeni od prirode i da nisu deo prirode. A kada se takva osećanja razviju, priroda se vidi kao nešto što treba kontrolisati i čime se može manipulisati radije nego nešto što se voli i čuva. Neretko, deca danas razvijaju i fobije u odnosu na prirodu. Razvoj dečje fobije se može kretati od nelagodnosti i straha u prirodnim mestima, pa do predrasuda i gadjenja prema svemu što je prirodno a ne ljudskom rukom napravljeno.
Tokom detinjstva se trebaju negovati osećaji da je dete deo prirode jer ti osećaji daju formu vrednostima, stavovima i orijentaciji prema životu. Za razvijanje ovih pozitivnih stavova prema prirodi je bitno i učenje po modelu od svojih roditelja i učitelja.
Jedan od načina za razvijanje empatije jeste u ranom detinjstvu oplemenititi dečji odnos prema životinjama. Deca osecaju prirodnu povezanost sa životinjama i razvijaju osećaj pažnje i brige prema nečemu što je živo. Deca instinktivno reaguju sa životinjama, pričaju sa njima i razvijaju emocionalni odnos prema njima. Jedno istraživanje je pokazalo da deca mlađa od 6 godina imaju snove u kojima je oko 80 posto sadržaja povezano sa životinjama.
Prednost prirodnih igrališta
Za decu je potrebno da imaju prirodna igrališta gde se mogu igrati, istraživati i učiti. Upravo bašte za igru mogu povratiti deci pravo stečeno rođenjem, pravo na igru napolju kroz istraživanje, i snagu mašte u bliskom kontaktu sa prirodom. Ovakva igrališta se ne trebaju graditi, trebaju se saditi. Trebaju se stvarati iz dečje perspektive a ne perspektive odraslog čoveka. To su mesta koja stimulišu dečju radoznalost, maštu, čudjenje i učenje istraživanjem. Osnovne komponente ovakvih igrališta su:
- voda
- mnogo vegetacije uključujuci drveće, grmlje, cveće i puno trave
- pesak i to po mogućnosti u kombinaciji sa vodom
- raznovrsnost boja, teksture i materijala
- način da se iskusi promena godišnjih doba, vetra, svetla, zvukova i vremena
- prirodna mesta da se sedne na nih, ispod njih, da se prisloni na njih… mesta za penjanje, skloništa, hladovina i slično
- mnogo kutaka koji imaju privatnost i pružaju razne poglede
- struktura, oprema i materijali mogu biti menjani u stvarnosti ili mašti
Postoje mnoge dobrobiti naturalizovanih igrališta. Deca stvaraju svoje znanje o svetu sama a ne memorisanjem činjenica. Sobel je pregledao mnoga istraživanja o uticaju prirodnih okruženja na decu i otkrio da ona pozitivno utiču na formiranje vrednosti, bolje razlikovanje prirodnih pejzaža, dečji osećaj zahvalnosti i doživljaj prirode. Neki istraživači su našli da su nestruktuirana igrališta najbolja za učenje. Kombinacija obe vrste učenja, formalnog i neformalnog, pozitvno utiče na razvoj odgovornog ponašanja. Postoje mnoge dobiti prirodnih okruženja na zdravlje, uključujući bolje psihofizičko stanje, bolje kognitivno fnkcionisanje, manje fizičkih bolesti i brži oporavak od bolesti. Istraživači su našli mnoštvo dokaza za pozitivan uticaj prirode za vreme perioda kad su deca najosjetljivija i najranjivija:
- deca sa ADHD se puno lakše mogu koncentrisati nakon kontakta sa prirodom
- deca koja su u kontaktu sa prirodom postižu bolje rezultate na testovima koncentracije i samodiscipline
- deca koja se igraju vani često imaju bolje motoričke veštine, uključujući kordinaciju, ravnotežu i agilnost i manje bivaju bolesna
- dečja igra napolju je maštovitija i kreativnija, bolje se razvija govor i saradnja
- izlaganje prirodnom okruženju poboljšava kognitivni razvoj: budnost, rezonovanje i observacione veštine
- lakše se suočava sa stresom i nedaćama
- smanjuje se i eliminiše antisocijalno ponašanje: nasilje, maltretiranje, vandalizam kao i bežanje iz škole
- razvija se kreativnost i osećaj jednistva sa svetom oko sebe
- utiče na razvoj mašte i radoznalost i čudjenje a to je važno za učenje
- javljaju se pozitivniji odnosi prema drugim ljudima
- što su deca manje napolju to se više javljaju problemi sa vidom
- prirodno okruženje stimuliše socijalne interakcije sa decom
- podstiče razvoj autonomije i osećaja samostalnosti.
Koliko vremena vaše dete provodi u prirodi?
Priredila: Elza Avdić
Izvor: www.deteplus.rs
Slika: USFWS Pacific/flickr.com