Zabraniti telesnu kaznu nad decom ili ne – još jedna podela u Srbiji

Ovih dana se javnost u Srbiji podelila na dva tabora oko predloga usvajanja Građanskog zakonika i zabrane telesne kazne nad decom. Ono što je dobro u toj inicijativi, jeste da stručnjaci, a i ostala javnost, imaju mogućnost da iznose svoje stručne i lične stavove po pitanju primene telesne kazne roditelja nad detetom. Ono što je zabrinjavajuće je crno beli stav velikog broja ljudi oko ove teme. Taj crno beli stav se proširuje u određenim sredstvima javnog informisanja do vređanja ličnosti pojedinaca koji su protiv ovog zakona, kao da nije moguće ne slagati se sa nečijim stavom bez obezvređivanja ličnosti i stručnosti onih koji zastupaju suprotno stanovište od sopstvenog.

Slika: AngryJulyMonday/flickr.com

Istaknuti predstavnik među stručnjacima koji se protive usvajanju ovog zakonika je dr. Zoran Milivojević. Po njegovim rečima: „Ukoliko se usvoji predlog građanskog zakonika kojim se „zabranjuje svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje“, dobićemo razbijanje srpskog društva, uništenje porodice i divlje generacije. Kod dece će se pojaviti epidemija rečenice: „Neću i šta mi možeš!“, a roditelji će izgubiti svaki autoritet.”

Na taj način država je roditeljima vezala ruke i onemogućila ih da vaspitavaju svoju decu. Po dr. Milivojeviću država ne bi trebalo da se meša u privatne i porodične odnose: “Samo se totalitarne države mešaju u privatne stvari kod građana. Ljudi uopšte ne shvataju koliko se ovim nacrtom zapravo zadire u intimu i privatan odnos između deteta i roditelja. Poređenja radi, država i zakon ne smeju da vam propisuju koliko puta građani treba da imaju seks, pa tako ni kako da se vaspitavaju deca. Tek tridesetak zemalja u svetu, prihvatilo je zabranu telesnog kažnjavanja, a u oko 160 država to nije zabranjeno. Na ove podatke treba obratiti pažnju. To je jedan od dokaza da nije preporučljivo dati deci svu vlast i staviti ih na vrh hijerarhije u odnosu roditelj – dete“, podvlači dr. Zoran Milivojević.

Zagovornici usvajanja ovog zakonika naglašavaju argumente tipa da „nasilje rađa nasilje”. Ističe se da se takvim načinom kažnjavanja deca podučavaju modelu nasilnog rešavanja konflikata i da izrastaju u osobe sklone nasilju. To je jedan od glavnih argumenata onih koji se zalažu da se roditeljima zakonski zabrani bilo kakvo, pa i najblaže telesno kažnjavanje vlastitog deteta.

Zaista, kada se pogleda obimna literatura o istraživanjima na ovu temu rezultati skoro jednoglasno ukazuju da su dugotrajni efekti fizičkog kažnjavanja dece veći stepen agresivnosti, destruktivno ponašanje u školama, veća stopa kriminala i maloletne delinkvencije. Takođe istraživanja pokazuju da dečiji kognitivni i intelektualni razvoj trpi u situacijama roditeljskog korišćenja fizičkog kažnjavanja, kao i da dovodi do niza mentalnih problema tipa anksioznosti, depresije i razmišljanja o samoubistvu. Najzanimljiviji nalaz je bio da fizičko kažnjavanje negativno utiče na internalizaciju vrednosti i stavova koji kasnije usmeravaju moralno ponašanje, tj. ono je promovisalo oslanjanje na spoljašnju kontrolu u regulaciji ponašanja. Drugim rečima inhibiralo je razvoj pozitivne moralne internalizacije.

Pošto ja lično ne sumnjam u stručnost dr. Milivojevića i sigurna sam da je upoznat sa ovim istraživanjima postavila sam sebi pitanje zašto je uprkos tome protivnik usvajanja ovog “spornog” zakonika.

Razlog, po mom mišljenju, je u tome što se “mešaju jabuke sa narandžama” (ili babe i žabe ako vam je tako draže) a to je česta situacija kada se priča o tako važnim i nejasno definisanim temama kao što je fizičko kažnjavanje dece od strane roditelja. Iako izgleda da pričaju o istoj temi i protivnici i zastupnici građanskog zakonika u stvari pričaju o različitim temama ili bi možda bilo bolje reći na različitim nivoima, mešajući niz različitih faktora. Konkretnije, u tim debatama se ignorišu važne kvalitativne i kvantitativne razlike kao što su učestalost i intenzitet određenih fenomena o kojima se govori.

Kada je reč o telesnom kažnjavanju, mnogi ga pogrešno izjednačavaju sa nasiljem i fizičkim zlostavljanjem.

Dakle o čemu pričamo kada kažemo fizičko nasilje – fizičko zlostavljanje? To je korišćenje sile s ciljem nanošenje bola, a sve sa namerom ispravljanja određenog ponašanja ili uspostavljanja kontrole nad osobom u odnosu na koju se koristi (Štraus i Stjuart, 1999.).

Nasuprot fizičkom nasilju imamo vaspitavanje dece koje obuhvata pozitivne tehnike kao što su pohvaljivanje i nagrađivanje deteta a i negativne tehnike od kojih je jedna fizičko kažnjavanje (generalno cilj negativnih tehnika u vaspitavanju je usvajanje određenog ponašanja kao način izbegavanja nečeg neprijatnog). Fizičko kažnjavanje je usmeravanje dečijeg moralnog, emocionalnog i fizičkog razvoja koje omogućuje detetu da preuzme odgovornost za sebe kad odraste (Holden 2002, Visou 2002). Ono podrazumeva postavljanje granica deci o tome šta je prihvatljivo a šta nije u ponašanju.

Po mišljenju dr. Milivojevića za ovo izjednačavanje, iako suprotno logici i činjeničnom stanju, postoje skriveni motivi. Prema Konvenciji o pravima deteta zabranjeno je nad decom vršiti nasilje, a nije zabranjeno telesno ih vaspitavati. Način da se ono obuhvati Konvencijom je da se na silu podvede pod pravnu kategoriju „nasilje”. A ako sam dobro razumela polemiku oko zakonika on podrazumeva zabranu svakog telesnog kažnjavanja dece od strane roditelja (ma kako ono blago i primereno uzrastu deteta i situaciji bilo). Ako ja ispravno razumem dr Milivojevića, on je protiv fizičkog nasilja nad decom ali je zastupnik fizičkog kažnjavanja kao jednog oblika vaspitavanja dece. I u tome je jedna tačka nerazumevanja između zastupnika i protivnika zakonika.

Drugo važno nerazumevanje koje se javlja u ovoj polemici proizilazi iz različitih referentnih tačaka zagovornika za i protiv zakonika. Svi mi koji radimo u praksi kao psiholozi, psihoterapeuti, socijalni radnici itd. primećujemo jednu karakteristiku tzv. Y generacije a to je da se oni osećaju moćnijim od svojih roditelja. Ili bi možda to mogli da drugačije da kažemo, da se roditelji osećaju nemoćno u odnosu na svoju decu i svoju roditeljsku moć. Razlog tome je što dosta roditelja primenjuje dominantno demokratski stil roditeljstva, koji ne samo da nije uključivao fizičko kažnjavanje nego čak nije uključivao ni postavljanje zdravih granica u određivanju šta je prihvatljivo a šta ne u ponašanju. Drugim rečima, roditelji Y generacije su otišli u suprotnu krajnost od svojih roditelja i odustali od svoje roditeljske moći zarad razvijanja “prijateljskih odnosa sa svojom decom”.

Sve je veći broj istraživanja koji pokazuju da je i previše popustljivo vaspitanje podjednako kontraproduktivno za decu kao i previše strogo vaspitanje. Ako to stavimo u kontekst zakonika koji je tema ovog članka, onda je jasno da on dodatno oduzima moć roditeljima u procesu vaspitanja svoje dece. To je razlog zašto je, po mom mišljenju, dr. Milivojević zagovornik nemešanja države u privatne i porodične odnose. Ovaj zakonik na neki način legalizuje oduzimanje moći roditeljima. U ovom slučaju pravno, mada su se mnogi roditelji odrekli svoje suštinske moći u roditeljstvu i bez zakonika, što je, verovatno ćete se složiti, mnogo važnije od neke prazne reči na papiru ili u ovom slučaju zakonika koji čak i ako se donese minimalno će se primenjivati (zbog svih problema sa pravnim sistemom u našoj zemlji). Ali ako ćemo stvari da gledamo principijelno, šta će biti sledeće, ako prođe ovakva vrsta upliva u privatne i porodične odnose? I ko će da odredi i po kom kriterijumu gde će biti granica?

Dakle, ako još uvek nije jasno kakav je moj stav povodom zakonika, protiv sam njegovog usvajanja zato što je nedovoljno izdiferenciran tj. zabranjuje svaku vrstu telesnog vaspitavanja deteta a nije fokusiran na kažnjavanje roditeljskog nasilja i zlostavljanja u odnosu na decu. Takođe sam iz sopstvene referentne tačke, a to je bračni i porodični psihoterapeut i homeopata, pristalica svih mera koji će naučiti moderne roditelje da ponovo preuzmu svoju zdravu roditeljsku moć a protiv svih mera koji će ih dodatno podržati i opravdati u odustajanju od svoje roditeljske moći. Zarad budućih generacija naše dece.

Autor: Tanja Šešum, mr. psihologije, psihoterapeut, homeopata i mama

Kakvo je vaše mišljenje?