Svaki jezik ima reč za vodu. Na jeziku swahili se voda kaže maji, na danskom vand, na japanskom mizu. Iako sve ove reči opisuju za život najpotrebniju supstancu na Zemlji, one lingvistički nemaju ništa zajedničko. Ali i zašto bi, kada su nastale na tri različita kontinenta na kojima žive ljudi sa neverovatno različitom tradicijom i istorijom. Međutim, postoji reč, i to samo jedna, koja znači isto na gotovo svakom jeziku koji poznaje ljudska rasa. Ta reč je naravno – mama.
Slika: Eric Fleming/flickr.com
Gruzija je, verovatno jedna od retkih zemalja na svetu gde se mama kaže drugačije. David Kakabadze, direktor gruzijskog servisa Radija Slobodna Evropa, ispričao je anegdotu o tome.”Kada je moj sin bio mali živeli smo u Nemačkoj i jednom sam bio s njim u kupovini u supremarketu. Kada sam došao do kase setio sam se da sam nešto zaboravio da uzmem. Ostavio sam kolica u kojima je sedeo moj sin pored i otrčao da uzmem tu stvar. Kada sam se vratio moj sin je plakao i dozivao Mama, mama i kako sam se približavao čuo sam ženu za kasom kako mu govori i pokazuje prema meni Nein, das ist Papa (Ne, ovo je tata). Na to joj je moj sin rekao Das ist mama i nastavio da plače.” Nisam ni pokušao da joj objašnjavam, jer bi verovatno pomislila da je zafrkavam, da se na gruzijskom tata kaže mama, a mama deda ili odmilja mami i dedi.
Mama je univerzalna reč koja opisuje ženu koja nam je pružila nesebičnu ljubav u najugroženijem periodu našeg života. Gotovo svaki jezik ima prepoznatljiv oblik te reči. Istina je da se formalna reč majka razlikuje u mnogim jezicima, međutim ona intimna mama je na svakom jeziku ista. Ali mama ne proističe iz ljubavi već nastaje iz dva razloga, zbog lenjih bebinih usta i majčinih dojki.
Najveću studiju reči mama i tata kao univerzalnih pojmova je sproveo ruski lingvista Roman Jakobson. On je objasnio da su otvoreni vokali najednostavnija vokalizacija koju čovek može proizvesti. Deca mogu da proizvedu taj zvuk (plač) od dana rođenja. I proizvode ga. Stalno.
Kada bebe počnu da eksperimentišu i proizvode ostale zvukove, one testiraju neke od najjednostavnijih konsonanata. Obično počinju sa zvukovima koji se proizvode zatvorenih usta ili sa labijalnim zvukovima kao što su m, p ili b. Bebe ulažu svu svoju energiju kako bi proizvele taj za njih novi konsonant MMMM, da bi se zatim opustile uz otvoreni vokal, obično Ah koji je najjednostavniji. Kada to iskombinujete dobijete reč mama, papa, baba itd.
Mama znači – hrana
Zašto onda bebe gravitiraju ka suglasniku m, a ne ka p ili b? Zbog dojki, naravno. Suglasnik m je najjednostavniji za bebina usta koja su obmotana toplom i ukusnom dojkom. Čak i odrasli asociraju mmmm sa nečim ukusnim i prijatnim pa tako i bebe.
Jakobsonova studija ukazuje na to da bebe nemaju pojma o tome da ste upravo vi mama. Mama ne znači “Volim te, draga anđeoska ženo koja si se zbog mene odrekla sna, karijere i čvrste stražnjice” već znači – hrana.
Znači, kad beba zove svog oca mama i uznervozi se kada otac ne postane mama, ona zapravo ne traži mamu. Ona prepoznaje da dlakava ravna prsa koja pokušavaju da pevaju pesmicu da bi je smirili nisu glavni izvor hrane. Primarni izvor hrane ili prikladna zamena sa gumenom pipom mora smesta biti donesena.
Jakobsonova studija prethodi feminističkom pokretu i ne bavi se mnogo ulogom muškarca kao primarnog negovatelja. Pretpostavljamo da se isti govorni obrazac razvija pod uticajem roditelja, kada beba nauči da će joj i reč tata doneti hranu, čak i ako u to nisu uključene dojke.
Roditelji podstiču bebin govor i pomažu njegov razvoj. Vrlo brzo mama i tata počinju da predstavljaju stvarne ljude u dečijim životima, bez obzira koliko se ti životi razlikovali.
Dakle, bez obzira na to da li se dete budi noću tražeći vand, mizu ili maji, mama će verovatno biti ta od koje traže da im je donese.
Da li vaše dete češće zove mamu ili tatu?
Izvor: radiosarajevo.ba