Pre nekoliko godina studentkinja je došla do mene nakon drugog dana predavanja o roditeljstvu i razvoju deteta (ja sam profesor psihologije). Oklevala je na trenutak i onda priznala: „Zaista sam zainteresovana za ovo gradivo. Ali sam se nadala da će mi Vaše predavanje pomoći da postanem bolji roditelj ukoliko nekada budem imala decu“.
Studentkinja je došla do zaključka da joj predavanje neće pomoći jer sam studentima rekla da ću zagovarati tezu da roditelji nemaju kontrolu nad tim kako će se oblikovati njihova deca tokom odrastanja. Bila sam zatečena. Zar ukrštanje saznanja nauke o roditeljstvu i saznanja o razvoju dece nije relevantno da bi se bilo dobar roditelj? Nadala sam se da će moji studenti promeniti mišljenje.
Roditelji žele najbolje za svoje dete – bez obzira da li su mladi ili stari, bogati ili siromašni, u braku ili razvedeni. Police sa knjigama o roditeljstvu obećavaju da će roditeljima pokazati kako da se izbore sa teškim odlukama sa kojima se roditelji svakodnevno suočavaju i kako da postignu najbolje rezultate. Bilo da se radi o strogom ili opuštenijem roditeljstvu, roditeljstvu nalik holandskom ili nalik nemačkom, ove knjige dele jednu doslednu poruku: Ako vaše dete nije uspešno, radite nešto pogrešno.
Suprotno tome, nauka ima sasvim drugačiju i potpuno ohrabrujuću poruku: Pokušaj da se predvidi kako će dete ispasti na osnovu izbora koje su napravili njegovi roditelji je isto kao da pokušavate da predvidite uragan na osnovu zamaha krila leptira.
Da li znate za poslovicu u kojoj leptir zamahne krilima u Kini remeteći atmosferu taman toliko da promeni strujanje vetra koje će na kraju da podstakne uragan na Karibima šest nedelja kasnije?
Ako ste roditelj, vi ste leptir koji maše krilima. Vaše dete je uragan, sila prirode koja oduzima dah. Oblikovaćete vaše dete kao osobu isto kao što leptir oblikuje uragan, na kompleksan, naizgled nepredvidiv ali moćan način. Uragan ne bi postojao bez leptira.
Možda se pitate: „Šta je sa svim onim uspešnim roditeljima koji imaju uspešnu decu? Ili sa roditeljima koji se bore i imaju problematičnu decu?“
Čini se da pokazuju moć roditeljstva, ali činjenica je da decu oblikuju mnoge sile uz koje odrastaju i koje su često isprepletane – sile poput gena, vršnjaka i kulture. Zbog svega navedenog je teško znati koje sile utiču na to šta deca postaju.
Naučnici su proučavali milione dece kako bi razdvojili sve te sile oblikovanja. Studije su pratile identične blizance, dvojajčane blizance i stariju braću i sestre koji su odrasli zajedno, ili usvojeni i odrastali odvojeno. Odrastanje u istom domu ne čini decu primetno sličnijima po tome koliko su uspešna, sreća ili samopouzdana.
Drugim rečima, zamislite da vas je pri rođenju usvojila porodica iz komšiluka sa leve a vašeg brata porodica sa desne strane vašeg doma. To vas ne bi učinilo sličnijim ili drugačijim nego da ste odrasli pod istim krovom. S jedne strane, ovi nalazi deluju neverovatno. Razmislite o tome na koji se roditelji razlikuju od kuće do kuće, koliko često se svađaju ili su helikopter roditelji i koliko svoju decu obasipaju ljubavlju. Pomislili biste da deca u istom domu odrastaju sličnija među sobom, nego da su odgajana odvojeno, ali nije tako.
Meta – analiza, odnosno studija koja analizira mnoge studije, 2015. godine je otkrila ovaj obrazac u hiljadama studija koje su pratile preko 14 miliona parova blizanaca u 39 zemalja. Izmerili su preko 17.000 ishoda, a istraživači su zaključili da je svaki od ishoda nasledan. Geni utiču na to šta deca postaju, ali geni nisu sve objasnili. Okruženje je takođe bilo važno, ali nije bilo dovoljno da deca koja odrastaju u istom domu budu sličnija.
Neki ljudi su pogledali ove nalaze i zaključili da to znači da roditeljstvo nije toliko važno, odnosno da biste postali osoba kakva ste danas, bez obzira ko vas je odgajio.
Sa druge strane, ovi nalazi nisu toliko šokantni kada razmislite kako roditelj može oblikovati decu na različite načine. Na primer, jednom detetu bi moglo da bude korisno što kod majke postoji struktura u vaspitanju, dok drugo dete to može da guši. Jedno dete može misliti da su mu roditelji brižni kada postavljaju pitanja o njegovim prijateljima, dok drugo dete može da pomisli kako su previše radoznali. Jedno dete može na razvod da gleda kao na tragediju, dok drugo dete razvod vidi kao olakšanje. Isti događaj, drugačije iskustvo.
Freepik
Ali to što događaj ne oblikuje različite ljude na isti način ne znači da nije imao efekta. Roditeljstvo bi moglo da oblikuje vašu decu – samo ne navodi način na koji ih navodi da postanu sličniji. Vaše roditeljstvo može dovesti do toga da vaše prvo dete postane ozbiljnije, a drugo opuštenije. Ili, može dovesti do toga da prvo dete želi da se ugleda na vas, a da drugo dete ne želi da ima ništa slično sa vama.
Vi mašete svojim leptirovim krilima svojoj deci uragana.
Znam da ovo nije konvencionalno razmišljanje o roditeljstvu, i ne postoji jednostavan savet. U ovom trenutku, možda ćete biti poput učenika u mom razredu koji ponekad kažu: „U redu, razumemo, razvoj je komplikovan, a možda i nije vredan učenja jer je previše komplikovan“.
Ali, iz haosa se može izvući neko značenje. Naučnici sada razumeju kako bebe od prividnih grudvica prelaze u hodanje, pričanje, razmišljanje, u društveno nezavisna bića. Oni razumeju ovaj proces dovoljno dobro da intervenišu da testiraju na genetske uslove koji su nekada dovodili do nastanka mentalne retardacije. Takođe, naučnici razvijaju sve sofisticiranije zaključke na koje načine roditelji mogu da oblikuju budućnost svoje dece.
Šta možemo da uradimo sa ovim nalazima?
Prvo, znajte da su roditelji važni. To možda izgleda očigledno, ali pametni ljudi su tvrdili suprotno.
Drugo, znajte da je važnost roditelja složena i teško previdiva.
Za svakoga ko je ikada bio roditelj: prestanite da krivite sebe kao da ste mogli da kontrolišete put svog deteta. Imate uticaj, ali nemate kontrolu.
Za svakoga ko je ikada bio dete: prestanite da krivite svoje roditelje, ili barem prestanite da mislite da vas oni moraju definisati.
I prestanite da krivite druge roditelje. Nedavno istraživanje među hiljadama roditelja je otkrilo da se 90 odsto majki i 85 odsto očeva oseća osuđeno, a skoro polovina njih oseća da ih, sve vreme ili skoro sve vreme, osuđuju kako poznanici tako i potpuni stranci. Čak i kada roditelji daju sve od sebe, svetu se ne može ugoditi. Nemamo mnogo vremena.
Ovo je posebno tačno za „roditelje zmajeva“. Autorka Emili Rep je skovala ovaj termin nakon što je njenoj bebi dijagnostifikovana retka bolest. Tada je znala da Ronan nikada neće hodati ili govoriti i da će verovatno umreti pre četvrte godine.
„Moj prvi sin je rođen sa stanjem koje sprečava creva da apsorbuju hranljive materije ili vodu za telo. Pogađa samo jednu od pet miliona beba, a tako je retko da se doktor osećao toliko samouvereno kada nam je rekao da bi zaista bio fenomen da naša beba to ima. On je takođe bio taj koji je morao da nam saopšti te vesti kasnije."
“Roditelji zmajeva” imaju dosta toga da kažu o roditeljstvu, čak i kada bi znali da će njihova deca rano umreti ili čak ako ne bi imali pojma gde će njihove bebe živeti.
Rep je napisala:
„Nećemo projektovati svetlu i obećavajuću budućnost za našu decu, već ćemo ih videti rano u grobu. Ovo zahteva novu žestinu, novi način razmišljanja, novu zver. Mi smo roditelji zmajeva, žestoki, odani i puni ljubavi. Iskustvo nas je naučilo kako da budemo roditelji, ovde i sada, zbog roditeljstva i zbog implicitne humanosti u samom činu. Roditeljstvo je da volite svoju decu danas. Sada. U stvari, za svakog roditelja, bilo gde, to je sve što postoji.
Mislila sam da će mi moja ekspertiza u razvoju dece biti od pomoći i pripremiti me da postanem roditelj. Umesto toga, roditeljstvo mi je pomoglo da sagledam nauku u potpuno novom svetlu.
Treće, cenite koliko vaši trenuci s decom mogu biti moćni zbog toga što su značajni za vas i vaše dete sada, u ovom trenutku, a ne šta dugoročno znače za vaše dete jer to prosto ne možete da znate.
Aktivista Endrju Solomom je primetio da „iako se mnogi od nas ponose kako su različiti od svojih roditeja, beskrajno smo tužni što se deca razlikuju od nas. Možda bismo bili manje tužni kada bismo mogli da se oslobodimo ideje da je budućnost dece pod našom kontrolom.
Ako bismo mogli da prihvatimo složenost razvoja naše dece, to bi moglo da promeni način na koji pristupamo odlukama o roditeljstvu sa kojima se svakodnevno suočavamo i da nas osnaži da shvatimo koliko je važno što imamo dete umesto da pokušavamo da oblikujemo konkretan ishod. Naučio sam da cenim svaki trenutak sa svojim prvim sinom – koji napreduje sa 14 godina – i sa njegovim mlađim bratom i jedinstvenim putevima kojima svaki od njih ide.
Nauka o roditeljstvu, nas kao leptira i dece kao uragana, može da oslobodi ljude da se fokusiraju na ono najvažnije i najznačajnije u životu. Upravo ovo može da napravi da iskustvo roditeljstva i iskustvo deteta učini realnijim i zadovoljavajućim”.
Tekst je deo TED serije „Kako biti bolji čovek“, od kojih svaka sadrži korisne savete ljudi iz TED zajednice
Ovo je autorski tekst profesorke psihologije Yuko Munakate, PhD, koja predaje na Kalifornijskom univerzitetu. Ona primenjuje bihevioralne, elektrofiziološke i računarske pristupe da ispita kako se dečije razmišljanje menja tokom razvoja. Munakate je bila kourednik dve knjige o mozgu i kognitivnom razvoju i koautor četiri izdanja udžbenika o kompjuterskoj kognitivnoj neuronauci. Njeno istraživanje o razvoju deteta je predstavljeno u Atlantiku, u emisiji The today show, pa čak i u The Onion. Ima nalog na Tviteru @YukoMunakata1