Mame se često žale da ih dete uopšte ne sluša i da su zapanjene kako ono čim se pojavi tata postane “manje od makovog zrna” iako se tata ne dere. Od čega zavisi ova nagla promena, koliko je ona za očekivati i zašto dete pravi razliku između dva roditelja?
Ako spadate u mame koje koriste onu čuvenu “sad će da ti dođe tata” da bi se dete smirilo najverovatnije ste sasvim svesne činjenice da tata u vašoj porodici ima veći autoritet. Dete sluša jaču ličnost i obično je to tata, ali ne uvek. U nekim porodicama se dešava sasvim suprotno. Zašto je to tako? Da bismo uspeli da razumemo zašto i kada dete pravi ovu razliku krenuli smo od sagledavanja uloga svakog od roditelja i kako one utiču na poslušnost dece.
Tradicionalne uloge roditelja
U tradicionalnom okruženju mama je tu od samog rođenja i dete sa njom provodi najveći deo vremena. Ona zadovoljava sve njegove potrebe, od gladi do maženja i paženja. Zbog ovoga je sasvim prirodno da ovaj odnos postane pre svega afektivan. Cilj ovakvog odnosa je da pomogne detetu da se oseća sigurno.
Tatina tradicionalna uloga je od početka drugačija jer on provodi manje vremena sa detetom. A kako obično on postavlja pravila i ciljeve njegova uloga je više normativna. On ume da odloži zadovoljavanje potreba i da toleriše osećanje frustracije koje proizilazi iz činjenice da se ne dobija uvek ono što se želi.
Uloge roditelja u modernoj porodici
U modernim porodicama uloge roditelja i odnosi prema deci se sve više menjaju. Sada postoje i porodice u kojima dete provodi više vremena sa tatom pa više nije moguće napraviti jasnu razliku između roditeljskih stilova.
Sada se češće dešava da su obe uloge, afektivna i normativna, posao kako mame tako i tate. Rizik u ovom slučaju je da oba roditelja ulože sve više vremena i snage na paženje i negu deteta (afektivnost) zapostavljajući pravila i obrazovnu i vaspitnu stranu roditeljske uloge.
Afektivna porodica
U afektivnoj porodici, onoj koja stalno misli na ljubav i uzdiže dete do nebesa, koncept pravila i kazni se sve više zapostavlja. Jedan od uzroka insistiranja na ljubavi može biti reakcija na preterano strogo vaspitanje u detinjstvu. Ovakvi roditelji veruju da je vaspitanje moguće objašnjavanjem i da se pravila ne nameću. Karakteriše ih objašnjavanje deci šta treba raditi a šta ne, bez gubljenja strpljenja. U nekim slučajevima se sa decom pregovara o postavljanju pravila i o tome šta je pogrešno a šta ne.
Ovakvi odnosi daju prednost afektivnosti verujući da je zadatak drugih, pre svega škole, da odrede i postave pravila.
Koliko je važno reći “ne”?
Uloge roditelja se nadopunjavaju upravo zato što zadovoljavaju različite potrebe deteta i tako proizvode ravnotežu u vaspitanju. Međutim, može da se desi da oba roditelja žele da ulože više u afektivnost.
Sve češće se čuju žalbe roditelja da ih deca ne slušaju. Ovo se dešava zbog raširenog verovanja da dobar roditelj ne treba nikada da kaže “ne”. To je naravno pogrešno. Ne zaboravite da upravo jedno čvrsto i jasno “ne” pokazuje detetu da vam je ono važno.
U ponašanju prema detetu važno je razlikovati autoritet i autoritarnost. Autoritet označava ugled, autoritarnost moć. Dete će da posluša roditelje i prihvati pravila koja oni postave ako se ona temelje na znanju roditelja, ne na njihovim grdnjama.
Postavljanje pravila
Poslušno dete je ono koje je naučilo da ne može da se ima sve što se želi već da postoje granice i pravila. Pravila su najvažniji instrument koji roditelji imaju na raspolaganju u postizanju edukativnog cilja.
Naravno, nije lako postaviti pravila i uvek ih održati. Nije jednostavno pada s nogu od umora i ipak ostati pri svom. Međutim, upravo pomoću pravila deca postaju autonomna i sigurna u sebe.
Zbog svega ovoga je važno da roditelji veruju u pravila kao efikasan instrument vaspitanja i odrastanja. Potrebno je da se i mama i tata zalažu za njihovo poštovanje bez prebacivanja odgovornosti.
Savet plus:-Postavite mali broj pravila ali insistirajte na njihovom poštovanju. Na ovaj način će dete neće moći da se “pravda” da su roditelji suviše strogi i sve zabranjuju. -Budite složni i koerentni kako dete ne bi moglo da se izvuče obraćajući se mami ili tati. |
Često se primećuje da dete bolje i lakše posluša onog roditelja koji je čvršći i dosledniji u sopstvenoj ulozi, bez obzira da li se radi o tati ili mami. Dete sluša onog roditelja koji je “jači” u njegovim očima tj. čije ponašanje odgovara onome što govori, ima autoritet, ne ulazi u pregovore ili beskonačna objašnjavanja i čvrst je u svojim stavovima.
Isto tako, dete sluša i onoga ko je, i pored ljubavi koju iskazuje, sposoban da uspostavi jasna pravila i kaže ne. Cela stvar oko poslušnosti ne zavisi samo od uloge koju otac zauzima već od edukativnog stila koji je efikasniji.
Koga sluša vaše dete? Da li ste primetili razliku?