2012.godina je godina izbora i, iako su oni tek raspisani, vidimo i čujemo da žestoka borba već uveliko teče. A ako čujemo mi, čuju i naši mališani. Deca upijaju sve iz okoline i roditelji mogu lako da potvrde koliko deca brzo uče ne samo od njih već i od drugih ljudi koji ih okružuju: druge dece, familije, nastavnika, filmskih zvezda, pevača, sportista … i političara.
Ovi uzori nisu uvek pozitivni, za puno njih se čuje sve i svašta, ali su nekako opšteprisutni i po novinama i na televiziji. Više od svih nabrojanih uzora „ljudi koji vole moć“ će tokom ove godine biti svuda oko nas i dečije oči će ih videti na bilbordima i plakatima i čuti sa televizije iz druge sobe.
Zašto je uopšte potrebno štititi decu od političara? Zar to nisu ljudi koji žele da poboljšaju život nacije i obezbede svetlu budućnost našoj deci?
Problem je upravo u činjenici da se ovde radi o moći. Ljubav prema moći i želja za njenim osvajanjem dolazi u prvi plan, uvlači se pod kožu i postaje osnovni cilj delanja. Političari osvajaju moć i počinju osvajanjem televizije, novina, fasada, ograda, gradilišta… Osvajanje počinje bombardovanjem portretima eminentnih vođa stranaka u stilu „dobrih momaka“ i nastavlja se neprijatnim izjavama i napadima na „konkurenciju“. Šta ovo pokazuje našoj deci?
Javno prozivanje i dodeljivanje pogrdnih nadimaka je prihvatljivo kada želite da pobedite. Ovo je očigledno nesportsko ponašanje ali, dok nam je u sportu sasvim jasno da je ono kao takvo potpuno neprihvatljivo, u politici iz nekog razloga može da prođe. Šta o svemu tome treba da misle deca? Ako vodiči zemlje mogu da koriste ružne reči, zašto ne bi i oni?
Normalno je isticati i ponavljati da je mišljenje druge osobe potpuno pogrešno. O kojoj god temi se radilo (zdravstvo, spoljna politika, školstvo i sl.) jedan kandidat će uvek reći da drugi uopšte nije u pravu. Zar nije dozvoljeno drugačije razmišljanje? Zar nije prirodno da svako ima sopstveno mišljenje? Ugledajući se na političare naši tinejdžeri bi lako mogli da pomisle da su u pravu da ne slušaju roditelje jer oni i onako pogrešno razmišljaju. Sagledavanje stvari iz drugog ugla je važna životna osobina, korisna u mnogim situacijama.
Sasvim je u redu vređati druge ljude u javnosti kako bi se opravdala sopstvena uverenja. Razmislite, da li vi ističete i podvlačite greške drugih ljudi s ciljem da sebe prikažete kao bolju osobu? Zar želite da vaše dete kroz život ide stilom „bolji sam od najgoreg“?
Najvažnije od svega je pokazati sopstveni način rešavanja problema kao jedini pametan. U ovom slučaju političari u stvari podsećaju na decu. Izjava „ naš predlog je jedini način za trajno stabilizovanje stanja u zemlji“ podseća na dečiju tvrdoglavost oko hrane, oblačenja, drugara i sl. Kada dete odluči da pripada određenoj grupi koja samo igra fudbal ili se oblači uvek u npr.crno, ono značajno ograničava neograničene mogućnosti proživljavanja svog detinjstva.
Nikada ne zaboravite da se javno pohvalite za pametne stvari koje ste uradili. „Mi smo sagradili x km puta, otvorili smo novo obdanište, zasadili smo drvo i sl.“ Da li se vi hvalite u vašoj firmi za svaku stvar koju uradite? Zar se to ne očekuje od vas? Rezultati dobro urađenog posla obično sami govore. Naravno, lepo je biti ponosan na sopstvena postignuća ali zašto ih ponavljati u svakoj drugoj rečenici? I šta će biti sa svim obećanjima kad kampanja prođe? Da li se dobra dela nastavljaju? Šta biste vi rekli detetu koje kaže “Mama, sredio sam sobu. Jel mogu sad da idem kod druga?“ ? Znate da suradan neće biti sređene sobe i nameštenog kreveta jer drug taj dan nije kući. Izgleda da stvari ne moraju da se rade ako nema očigledne nagrade na kraju.
Ovih nekoliko činjenica su jasno upozorenje. Izborna godina tek počinje a političari više izgledaju kao mala deca u svađi nego kao odrasli profesionalci za primer. Dok se oni ne urazume i ne pronađu način da našoj deci pokažu kako se donose pozitivne promene i unapređuje društvo naša obaveza je da deci objasnimo metode političara i naglasimo da određena ponašanja i reči ne treba ponavljati u svakodnevnom životu.
A šta o vlasti misle deca?
Da li i kako vi pričate sa decom o politici?