Zašto žene lažu jedna drugu?

Istina je da sam se ubila od posla, da sam vikala i bila nervozna, da deca tog dana i nisu baš najbolje jela, jer sam imala druge obaveze. Istina je mnogo drugačija od mog osmeha i gostoprimljivosti. Ona je znojava, umorna, sa bolovima u nogama jedva čekajući da gosti odu.

Sećam se srednje škole, konkretno jedne devojke iz razreda. Obično smo znali kada slede ispitivanja iz nekog predmeta. Pojedinci su vredno učili i bili spremni za terorisanje dosadnih profesora. Pred takav čas, unapred znajući šta nas čeka, uglavnom je vladala nervoza i strah od odgovaranja. Sećam se te devojke koja bi pred svako odgovaranje uzdisala: “joj, nisam ni knjigu pipnula!”, da bi posle kao papagaj izdeklamovala celo poglavlje iz istorije i dobila peticu veliku kao vrata. Koga ona zeza? Koga JA zezam? Zašto to radimo? To nije uopšte sestrinski, prijateljski niti fer.

Razlog leži u činjenici da očajno želimo da prikažemo sebe kao super-žene, kojima ništa nije teško, kojima sve ide od ruke, bez napora, lagano, onako…”prirodno”. Druge žene se osećaju kao da su nedovoljno sposobne i neadekvatne , jer zaboga, one ne uspevaju da tako lako, brzo i bez napora postignu ono što mi, navodno, bez muke i napora postižemo. Prirodno smo mršave, kosa se sama od sebe namesti ujutru, šminka takođe, garderoba je “prvo što smo našle u ormanu”, a štikle nas ni malo ne žuljalju, “rođene smo sa njima”.

Koliko puta ste čuli od žene kojoj prosto zavidite na fenomenalnom telu, na uspešnoj karijeri, na garderobi od koje vam staje dah da govori: ” Ko? Ja? Ma, neeee, jedem kao svinja, ne idem u teretanu, u živoooooootu nisam radila gimnastiku, a trbušnjake imam od saginjanja vezujući detetu pertle. Moja karijera? Ma, kakvi, uopšte nisam ambiciozna, eto, samo sam imala sreće! Ova haljina? Starudija, imam je godinama”. Istina je sasvim drugačija: ta žena itekako pazi šta jede, vežba dok ne padne u nesvest, ambiciozna je, vredna, ima visoke ciljeve, provodi najviše vremena na poslu i pažljivo bira šta će obući za svaku priliku, čak i za posao, sve na njoj košta, dosta ulaže u frizere, šminku i kozmetičare. Naravno, ne spominje ni to da joj dolazi žena dva puta nedeljno da očisti kuću, dok se vi pitate kako posle celog dana provedenog na nogama još uvek ima tanjira u sudoperi, stvari za peglanje dostižu visinu Mont Everesta, niste ni kosu stigle da operete, a ona, ta žena, vam servira žvaku da je “sve stvar organizacije”? Organizacija MY ASS!

Posle susreta ili razgovora sa ovakvom ženom osećati se ružno je neminovno. A, kako ne bi? Dok se vi ubijate od rabote, ona, gospođa Savršena sve to stiže bez muke i znoja, zahvaljujući “dobroj organizaciji”. “Koliko sam ja nesposobnaaaaa….”, odzvanja u glavi dok se gušite od čokolade i čipsa. Volela bih da napokon pročitam izjavu i priznanje anoreksične modelsice kako je bukvalno gladovala da bi smršala 15 kg za dva meseca posle trudnoće (mislim na Heidi Klum koja inače “sve jede i mršavi”, pa mi dođe da je zviznem po njušci), da prestanu pojedine da nam pričaju “o organizaciji” i o tome kako je put do savršenog tela “10 minuta jutarnje gimnastike pred prozorom”. Madonna je jednom izjavila i skidam joj kapu zbog toga: “Nema prečica. Biti Madonna iziskuje mnogo napornog rada.”

Postoji i druga vrsta žensko-ženskih laži. One su humanije, oprostive, jer proizilaze iz onog ženskog urođenog straha od konflikta i izazivanja ljubomore kod drugih. Muškarcima je “dozvoljen” takmičarski duh, na ženu sa tom osobinom se gleda drugačije, nažalost, nailazi na kritiku i često zavist od strane pripadnica istog pola. Ona laže o svom uspehu na poslu, naročito ako je u društvu drugih žena koje ili nemaju karijeru ili im na tom polju stvari idu loše. Da bi se one osećale bolje i da ne bi kod njih izazvale negativna osećanja, lažu ili ističu samo negativne strane posla kojim se bave-” šef je kreten”, “nikada nisam kući”, “stalno sam premorena”, “nemam vremena za privatni život”, a o beneficijama, nagradama, dobroj plati, zadovoljstvu, kreativnom ispunjenju ne govore. Ne samo da time žele da izbegnu ljubomoru, već najviše od svega žele da budu voljene i omiljene. Znači, opet su razlozi delimično sebični. Vole nas osobe koje nam ne zavide, u čijim očima vredimo manje od njih ili smo potpuno jednaki u dostignućima i uspehu. To je užasna istina, a žena kao biće koje se lako adaptira i menja u zavisnosti od situacije, to oseća i zna.

Takođe, nećemo prijateljicu koja “nema sreće” u ljubavi bombardovati podacima o našem vatrenom seksualnom životu, o tome koliko je romantičan i pažljiv naš partner, o tome kako ga naša mama obožava i o tome kako ima lepe ruke. Ne, radije ćemo insistirati da je: “neuredan”, “voli glupe, akcione filmove”, da su mu “drugari dosadni” i da “nikada ne spušta dasku na WC šolji”.

Nećemo nikada istaći koliko smo vredne, koliko naporno radimo, koliko uspeha imamo na poslovnom (i) ili privatnom planu, koliko su nam talentovana i pametna deca, kako smo majstori za Puslicu tortu i kako nam je blještavo beli veš. Umanjivanje samovrednosti lažima želimo da preteknemo negativno i “agresivno” ponašanje drugih žena i time zadobijemo njihovu ljubav, poštovanje i iznad svega podršku istovremeno zadržavajući superiornost i “prvo mesto” među njima. Nekima ovo zvuči prejako i sirovo, ali sve ovo zahteva mnogo dublju analizu u cilju objašnjenja ovog bizarnog ponašanja kod žena.

Pitam se kakve bi posledice imala istina, prava istina koja bi potekla iz usta jedne od nas? Poražavajuće? Oslobađajuće? Razmislite.

Za sada, hajdemo onako sestrinski i iskreno da priznamo da dajemo sve od sebe, da NIŠTA nije lako i da se stvarno, mnogo, mnogo trudimo.

Da li i vi izgovarate ove laži? Ili ih možda često čujete?

Foto: scena iz filma The Women (1939)