Kakvu funkciju imaju krajnici u našem organizmu?
Krajnici su u sklopu imunološkog sistema organizma, znači oni su imunološki organ, vrlo značajan do navršene tri godine života deteta. Do tog perioda oni imaju veoma značajnu ulogu u celom odbrambenom sistemu. Kako dete odrasta, imunološki sistem sazreva, a fiziološka uloga krajnika polako opada, da bi drugi imunokompetentni organi preuzeli funkciju. Posle desete, petnaeste godine imunološka uloga krajnika više nije od posebnog značaja u smislu odbrane i zaštite. To možemo videti i na njihovom morfološkom izgledu, jer se krajnici od puberteta značajno smanjuju, tako da odrasli ljudi retko imaju velike krajnike jer su oni u odraslom dobu atrofični. Znači, njihova uloga u organizmu u tome periodu prestaje i polako nestaje.
Kada je neophodno operisati krajnike?
Sve ovo što smo rekli bilo bi dobro da ne postoji mogućnost da krajnici u celoj ovoj priči ne igraju i negativnu ulogu. Znači njihova uloga, od prirode predodređena je da štite organizam, međutim, oni mogu postati žarište i opasnost po organizam što se, na svu sreću, ređe dešava. Najveći broj populacije ima krajnike koji ne predstavljaju problem i samim tim nemaju bilo kakvog uticaja na njihovo zdravstveno stanje.
Krajnici se operišu ukoliko postanu opasnost za organizam. To bi značilo da postoji mogućnost da žarište tj. upaljeni krajnici, izazovu komplikacije na udaljenim organima, na primer srcu, zglobovima, bubrezima. Tada moramo biti budni vodeći računa i o tome da predvidimo i predupredimo mogućnost stvaranja takve komplikacije.
Retko se dešava se da su palatinalne tonzile ili takozvani palatinalni krajnici toliko veliki da prave detetu mehaničku smetnju sa disanjem, češće se to dešava kada je treći krajnik u pitanju. Međutim, usled njihove hipertrofije može da dođe do problema sa disanjem naročito u snu kada dođe do opuštanja svih mišića pa tako i mišića koji drže i okružuju krajnike.Veoma uvećani krajnici zapadnu na zadnji zid ždrela i znatno redukuju prostor za disanje. To se manifestuje takozvanom apneom.tj. kliničkim sindromom koji je poznat kao sleep apnea i ima dosta negativne posledice za razvoj deteta. Ovakve situacije su veoma retke, ali postoje. Znači u ovom slučaju su krajnici biološki zdravi, ne dolazi do njihove hornične inflamacije ili ponavljanja zapaljenja, ali oni svojom veličinom detetu mogu da prave problem. Znači ovo je jedna od indikacija za ukljanjanje krajnika, njihova prekomerna veličina koja izaziva te posledice. Međutim, krajnike uglavnom vadimo usled njihovih bioloških neadekvatnosti, tj. usled njihovog zapaljenja.
Koje su to situacije koje zahtevaju operaciju pre treće godine?
Praktično takve situacije ne postoje. Izuzetno retko može mehanička zapreka, tj. prekomerna veličina krajnika da bude toliko izražena da smo prinuđeni da vadimo krajnike pre navršene treće godine života. Krajnici u tom svom razvoju svoju maksimalnu veličinu postižu kasnije, posle treće godine života, negde između četvrte i šeste. Tako da na takvu situaciju nailazimo izuzetno retko.
Druga varijanta, koja je u današnje vreme više teoretska nego praktična, bi bila ako su krajnici uzrok sepse, što se opet veoma retko dešava pre navršene treće godine života. Meni su takvi slučajevi poznati samo iz literature u praksi tako nešto nisam sretao. Krajnici zbog hroničnog zapaljena, ili čestih akutnih angina vrlo retko prave problem pre navršene treće godine živta. Do treće godine života po pravilu deca imaju češći problem sa trećim krajnikom, a od treće godine života se palatinalne tonzile pojavljuju kao problem.
U praktičnom smislu, operacija palatinalnih krajnika pre navršene treće godine života, ne dolazi u obzir.
Da li je istina ili zabluda da svaka infekcija «otići na pluća», posle operacije krajnika?
To je predrasuda sa kojom se mi srećemo onog momenta kada počnemo da se bavimo ovim poslom. Ja sam bio na specijalizaciji kada sam čuo takvo mišljenje. Za to nema adekvatnog objašnjenja. Krajnici nisu ti koji brane pristup donjim respiratornim putevima. Postoje drugi fiziološki mehanizmi i organi koji su od prirode za to zaduženi. Vazduh koji ide u pluća, ne ide preko krajnika izuzev u situaciji kada se diše na usta. Vazduh prilikom disanja na nos, prolazi iza krajnika pa je krajnje nebitno da li krajnici postoje ili ne, jer ih struja koja ide iz nosa zaobilazi.
Rekli smo da ne krajnike ne treba vaditi pre treće godine, da li postoji gornja uzrastna granica za njihovu operaciju?
Krajnici si vade u onom momentu kada padne imunološka barijera i kada oni postanu žarište u organizmu. Mi ne možemo predvideti koji će to period života biti, a to se dešava u svim uzrastima. Naravno da je u mlađem uzrastu češće. Praktično ne postoji tačno definisana gornja granica za vađenje krajnika.
Kakva je preporuka za operaciju kod dece koja imaju astmu i bolesne krajnike. Da li se tada preporučuje operacija ili ne?
To je pitanje veoma kompleksno i na njega je nemoguće odogovoriti sa jednim kratkim i definisanim odgovorom, odnosno, sa da ili ne. Činjenica je, da je praksa pokazala, da deca koja boluju od bronhijalne astme u nekim slučajevima mogu da imaju pogoršanje astme posle vađena krajnika. Međutim, u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za vađenje krajnika, ako dete ima bronhijalnu astmu, uvek se konsultujemo sa pedijatrom-pulmologom koji vodi dete pa zajednički dolazimo do konačne odluke. Ako postoje vrlo ozbilji razlozi za vađenje krajnika, u smislu fokusa i permanentnog uticaja tog horničnog zapaljenja na organizam, tada ih svakako treba otkloniti. Međutim, taj problem zahteva timski pristup. U medicini je uvek bolje kada se stvari sagledaju sa više strana i više specijalnost. Jer svi mi uskostručno gledajući problem ne možemo da ga obuhvatimo kompleksno već samo parcijalno, a to ne daje najbolje razultate.
Na osnovu napred napisanog možemo zaključiti, ukoliko je problem velik, a drugi načini lečenja nisu dovoljno efikasni, preporučuje se operacija, a ako se problem može rešiti i manje invazivnim putem, predlaže se izbegavanje operacije. Krajnja odluka je, naravno, na samom pacijentu ili na roditeljima deteta.
Izvor: www.mojpedijatar.co.rs