Zeleno mesto pod suncem

Čim ugledam leđa februaru, meni nekako lakne. Još jedna zima je za nama, a zelenilo, boje, cveće i ptice nas čekaju. Zažele mi se oči šarenila prirode i sunca. Zaželim se mirisa zemlje i one slatke nade koja ostaje kad se u nju baci neko seme, i čeka se da isklija i urodi plodom…

Setim se u proleće da je čak i Skarlet O’Hara imala rečenicu koja govori o značaju zemlje, ona koja je volela da ,,misli o stvarima sutra“, rekla je: „Zemlja je jedino što ostaje, za šta se valja boriti. Iz te crvene zemlje crpiš snagu.“

Parče zemlje u predgrađu

Moja porodica je jedna od onih porodica iz predgrađa koja ima neko parče zemlje sa kojim živi u ljubavi i simbiozi. To naravno zahteva rad, znoj i vreme, ali i uzvraća plodovima. Nisu u pitanju nikakvi hektari, lanci i milje, ne, to je plac dovoljan za nekih stotinak mladih voćki, od kojih ni jedna nije starija od našeg braka, ali su sve starije od naše najmlađe ćerke. Naša deca su naviknuta na rad u bašti i voćnjaku. Ne obavljaju one nikakav težak posao, već dovoljan da se zabave i sasvim dovoljan da im pridamo na važnosti i pravimo sa da bez njih nikada ne bismo uspeli. I svakako dovoljan da steknu tu „paorsku“ radnu naviku. To je tako od vajkada, mi radimo, one se vrzmaju oko nas, rade ili se barem igraju u neposrednoj blizini. Kad bi me neko pitao kako da svom detetu približi obrađivanje zemlje i kako da ga privoli da se time bavi, ne bih imala odgovor. Ne znam kako bi to upoznavanje izgledalo. Naša deca su baštu i voćnjak zatekla.

Izrasle u bašti

Tajna te ljubavi je u tome što se u našem slučaju bašta podrazumevala podjednako kao i mi roditelji. Prohodale su pazeći da ne zgaze neko cveće u dvorištu. Protrčale su pazeći da ne slome neku stabljiku paprike ili paradajza. Ne zato što im je to bilo zabranjeno, ne naravno, već zato što su gledale nas kako postupamo sa biljkama. Onaj ko sedne u leju i jede jagode bez pranja i bojazni čime li su prskane, nema problem ni da kasnije malo poradi oko tih jagoda. Dete je, kažu, slika i prilika svojih roditelja. Njih treba učiti svakodnevnim primerom. Sada su one spremne da pomognu čak i kada im se nešto posebno i ne radi.

Autor: Jasmina Jovanović  – mama dve devojčice i saradnica magazina “Roditelj & dete” od prvog broja. U svojoj kolumni “Svakodnevica jedne mame” ona na iskren i duhovit način opisuje svoja roditeljska iskustva, razmišljanja i dileme, kao i iskušenja koja pred roditelje postavlja život u Srbiji.

Ovo je odlomak teksta koji možete pročitati u novom broju magazine „Roditelj & dete“.

Da li i kako vi gradite ljubav prema prirodi i obrađivanju zemlje kod sebe i dece?

Slika: demandaj/flickr.com