Ženske priče: Uspeh u poslu, griža savesti kod kuće

Da li je moguće da iako vam se u životu dešavaju lepe stvari, poput rođenja deteta, sklapanja braka i uspeha na poslu, možete da osećate i konstantan pritisak i grižu savesti? Šta je to što se dešava u glavama žena, kada postanu majke, a istovremeno ne žele da zaborave na postajanje sebe i svega onoga što su u sebe uložile pre majčinstva.

Danima postavljam sebi ovakva pitanja, jer pokušavam da shvatim taj neopisiv miks emocija koji osećam svakodnevno. Kada sam na poslu neprestano mislim o svojoj ćerki, mužu i organizaciji koja je potrebna jednom domu, a kada sam kod kuće sa porodicom nemam mogućnosti da se potpuno “isključim” od posla jer od mene, mog rada i odgovornosti zavise kako zaposleni tako i klijenti. Iako sam podržana od strane svoje porodice da napredujem u poslu, nisam sigurna da mogu da nađem adekvatnu meru posvećivanja svemu onome što je moja dužnost. Zato često razgovaram sa ženama iz svog poslovnog okruženja koje se nalaze u sličnoj situaciji i pokušavam da se posavetujem i razmenim iskustva, jer ako ništa drugo čini mi se da mi je malo lakše posle razgovora sa njima. Zato sam na ovu temu pričala sa Tatjanom Šokčić, direktorkom HR centra koja je ovoga puta sa mnom podelila svoje iskustvo.

Tatjana Šokčić: Posle dugog niza godina konstantnog napredovanja na lestvici uspeha u različitim korporacijama, zastala sam i zapitala se da li je vredelo.

Propustila sam prve korake svoje mlađe ćerke, nikada nisam uradila domaći ni sa nijednom od svojih devojčica, nisam učila sa njima pesmice napamet i često bih zaspala usred pričanja priče. Tada bi me male ručice dohvatile i rekle “mama, mama, ne ide tako!“ Verovatno bih poslednje rečenice izgovorila nerazumljivo, a ko zna, možda sam im prepričavala svoj poslednji sastanak.

O da, propustila sam ja mnoge trenutke iz njihovog života.

Često sam slušala da deci treba poklanjati danas pažnju više nego ikad, da im prete razne opasnosti i loše društvo, da sa njima treba dodatno učiti. Sve sam to osećala kao udarac u pleksus, mislila sam da je svaki komentar u stvari packa na moj račun. Verovatno su mnogi i bili.

Slušala sam o tome kako se brakovi raspadaju jer žene ne posvećuju pažnju muževima kao nekad (potkrepljeno primerima). Kako muškarci imaju prirodan nagon da nas štite i zarađuju za dobrobit svoje porodice i da im ne treba oduzimati muškost time što ćemo biti uspešnije na poslu ili zarađivati više. Diskretno mi je stavljano do znanja da će i mom mužu jednog dana „prekipeti“.

A onda sam “se otela“, stala i razmislila. O tome šta mi se govori, ko mi to govori i kakva su stvarno moja deca i moj brak. Šta ja želim od svog života i šta me to gura napred. Kada sam ja kompletna i ispunjena. Kada sam srećna.

Ja sam u stvari sve vreme srećna, samo nisam stala da razmislim.

Ostatak teksta pročitajte na linku: ninamilan.com