Nije li svojstveno nama ženama da se dajemo, da činimo nešto za nekoga ko se ne interesuje toliko za nas? Ne dešava li nam se to često u porodici, na primer sa partnerom ili na radnom mestu sa šefom ili kolegama? Delimično da.
Setite se svih onih situacija kada ste odustali od onoga što ste hteli samo da ne bi došlo do svađe, da ne biste morali da objašnjavate. Ili svih onih puta kada ste, iako to niste želeli, rekli DA, da ne biste pravili probleme. Čini se da žene po definiciji to rade. Naravno, postoje razlike i među ženama, ne reagujemo sve mi na isti način, ali ne možemo poreći postojanje određenih očekivanja od žena, često skrivenih, nevidljivih, savršeno integrisanih u našu kulturu, koja nam govore kakve treba da budemo, šta da radimo i koliko da smo teške. Svet se uvek umeša u život žena.
kada shvatimo da nama određeni ljudi ili situacije ne daju ništa dok mi njima pružamo mnogo, bolje je da razmislimo zašto to radimo.
Tako se događa da preispitujemo sve što radimo u ime ljubavi, prijateljstava ili kompanije za koju radimo i shvatimo da od njih dobijamo jako malu podršku, čak i kada imamo probleme i eksplicitno tražimo pomoć. Svetice smo, mora da je to. Mi se spontano posvećujemo, stavljamo potrebe drugih ispred ličnih, rešavamo situacije koje se čak ne tiču nas direktno samo da bismo rasteretile i zadovoljile druge.
Jer kada shvatimo da nama određeni ljudi ili situacije ne daju ništa dok mi njima pružamo mnogo, bolje je da razmislimo zašto to radimo. Mi to radimo spontano, ali pošto i mi imamo potrebe, želje ili se, jednostavno, umorimo, osetimo se loše i tužno kada ne dobijemo istu količinu pažnje ili barem nešto zauzvrat. I onda dolazi do razočarenja. Nađemo se u situaciji da imamo preterana očekivanja od onih koji verovatno nisu ni primetili šta smo uradili, i uzimaju to zdravo za gotovo.
Kako prestati gajiti preterana očekivanja
Setimo se, prvo, da je primanje pravo, a poštovanje obaveza. Da možemo da reorganizujemo svoje prioritete. I mi imamo potrebe, čak i ako izgleda da to neko ne primećuje. I odgovornost prema sebi. Ako ništa ne dobijamo, to nije zato što to ne zaslužujemo, već́ zato što smo verovatno arhivirali svoje potrebe sklonivši ih tako od svojih i tuđih pogleda.
Ako zaista želite da uradite nešto za nekoga, ne očekujte ništa zauzvrat
Zapamtite da razmišljanje „ako ja to uradim za njega/nju, oni će to isto uraditi za mene“ ne važi, jer ostali ne misle, ne osećaju se, ne ponašaju se isto kao mi. Ako zaista želite da uradite nešto za nekoga, ne očekujte ništa zauzvrat.
Ako se osetimo loše, to nije zato što smo previše osetljivi, već́ zato što se u određenom trenutku, odrastanjem, pojavi konstruktivna potreba da se vratimo sami sebi, da zadovoljimo svoje potrebe. Tada, određeni postupci koji su nam bili svojstveni, više nisu dobri.
Isto tako, nema smisla žrtvovati se i onda se osećati iscrpljeno, besno ili potpuno prazno, od gorčine. Opasno je misliti da su drugi odgovorni za našu ravnotežu i očekivati da se ponašaju onako kako bismo želeli jer to samo nas vodi u krizu.
Zapamtite da razmišljanje „ako ja to uradim za njega/nju, oni će to isto uraditi za mene“ ne važi, jer ostali ne misle, ne osećaju se, ne ponašaju se isto kao mi.
Očekivanja su neka vrsta društvenog ugovora, implicitni sporazum koji komplikuje odnose, oni su, zapravo, zamka jer nas prisiljavaju da radimo stvari koje ne želimo stvarno. Zbog njih gledamo napred i predviđamo u glavi šta će se desiti, ali samo na osnovu onoga što mi mislimo. Ponekad i sa potpunom sigurnošću i verom da je samo naš način razmišljanja pravilan i dobar.
Ono što je najbolje je slušanje sebe, onoga što osećamo, kako bismo istinski razumele šta želimo, lišavanje onoga što nam ne pripada, ideja koje drugi imaju o nama i potrebe da ugodimo svima. Jer ako ono što radimo za druge potiče iz dubine duše, ako osećamo da dobijamo na druge načine i da nas poštuju, onda ne bi trebalo da patimo.