Rezultat je memorandum „Zašto nam je potrebna nova socijalna država“ koji opisuje osnovne principe koji moraju podupreti održiv model socijalne zaštite jedne države. U tom kontekstu, autor Gosta Esping-Andersen je skovao slogan: „Najbolja penziona reforma počinje sa bebama.“ Možda ovo na prvi pogled zvuči apsurdno, ali njegova poenta je da moramo razmišljati u okvirima ljudskog životnog ciklusa. Evo zašto:
Svet se kreće prema ekonomiji kojom sve više upravljaju veštine. Ovo, potencijalno, može stvoriti ekstremnu polarizaciju. Ako veliki segmenti populacije poseduju neadekvatne veštine, oni su na današnjem tržištu rada gubitnici i to će se sutra još produbiti.
Iz psihologije znamo da su osnove i kognitivnih i nekognitivnih sposobnosti postavljene u ranom detinjstvu. Stimulacija dece u predškolskom uzrastu igra naročito odlučujuću ulogu. Ipak, u mnogim zemljama EU, uključujući i Nemačku, tipično je da se dete oslanja samo na inpute od porodice sve do školskog uzrasta.
Ishod je da razlike u porodičnom obrazovnom okruženju diktiraju nivo spremnosti dece za školu. Drugim rečima, deca polaze u školu nejednako pripremljena za godine koje dolaze. Ona deca koja dolaze iz obrazovno jakih porodica obično imaju dobar uspeh, dok ona koja ne dolaze iz takvih porodica rizikuju da zaostanu sa gradivom. A iz istraživanja znamo da se obrazovni jaz širi kako godine prolaze.
U Sjedinjenim državama, 15-20% bilo koje generacije dece bude siromašno, ima nedovoljno veština i, kao rezultat, suočeno je sa životom sa manje prihoda, i kasnije, nedovoljno sredstava za penziju. Velika ulaganja u obrazovanje u ranom detinjstvu bi značajno smanjila ovaj protraćeni ljudski potencijal. Važno je podvući da investicije moraju biti visoko-kvalitetne i pedagoški jake. Briga o deci u ranom uzrastu ne može biti samo parking prostor kako bi se olakšao posao majkama koje rade. Ali puno pokrivanje troškova predškolskog obrazovanja nije jeftino. U Danskoj, gde su vrtić i predškolsko svima pokriveni, trošak iznosi 3% BDP-a. Da li je to dobra investicija?
Novac uložen u rano obrazovanje i predškolske institucije je 6 do 12 puta isplativiji nego ulaganje u programe za nezaspolene ili čak univerzitete!
Da. Američki ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade 2000.god – Džejms Hekman, procenjuje da je prinos na svaki dolar uložen u programe ranog obrazovanja između 6 i 12 USD. Ovo naveliko premašuje zarade koje čak i najpametniji investitori na berzi mogu da očekuju. Kako objasniti tako veliki prinos?
Hekman to definiše kao „efekat sinergije“ koja je naročito jaka za decu u nepovoljnom položaju. Visoko-kvalitetne institucije proizvode važne primarne i sekundarne efekte u pogledu zdravlja, karakteristika ponašanja (kao što je motivacija) i obrazovanja koje se nastavlja u detinjstvu i daleko posle njega. Ako se deci omogući dobar start, ona kasnije mnogo efikasnije uče.
Postoji mnogo dokaza da takav pristup ima efekat na celu populaciju. Ovo je pojednostavljeno u Skandinaviji, gde socijalno poreklo danas više nema nikakav uticaj na detetova obrazovna postignuća i životne prilike. Ove zemlje se mogu pohvaliti sa veoma malim brojem ljudi sa niskim nivoom veština koji zbog toga imaju isprekidane karijere ili su dugoročno nezaposleni.
Dakle, počinje se sa bebama. To znači da moramo razmisliti o celokupnoj logici investiranja u veštine u našim društvima. Često se, u želji da se minimalizuje loš uspeh u školi i slabi izgledi za zapošljavanje lošijih učenika, favorizuju programi koji su usmereni na decu koja su loša u školi, daje im se prioritet u zapošljavanju i vrše se obuke za nezaposlene. Nije tajna da su takvi programi skupi i veoma neefikasni.
Postoji jako dobar razlog da se dodatan novac uloži u predškolske institucije pre nego u gore pomenute programe ili čak univerzitete.
Logika da penzione reforme počinju sa bebama je još jača ako u obzir uzmemo i demografske podatke. Starenje populacije je u direktnoj vezi sa stopom rađanja i životnim vekom ljudi. Konstantno niske stope rađanja, koje je Evropa doživela u zadnjih nekoliko decenija, su jedan od glavnih uzroka starenja populacije. U Evropi, prosečna stopa rađanja je bila 2,5 deteta po ženi 1960.god, da bi pala na 1,4 dece po ženi u poslednjoj deceniji (Izvor: Eurostat).
Takve stope nisu povezane sa željom ljudi da imaju decu. Postoje podaci koji jasno pokazuju da je želja za dvoje dece danas jaka koliko je bila i pre 30 godina. Prepreku da se ima željeni broj dece predstavljaju poteškoće u pomirenju nove uloge žene u društvu sa majčinstvom. Stope rađanja su uglavnom više u zemljama koje pretpostavljaju da je norma za ženu da ima dugu karijeru i zato primenjuju veoma jaku „family-friendly“ politiku, koja uključuje i pristup ranoj nezi dece. Ne iznenađuje činjenica da je stopa rađanja u Skandinavskim zemljama 50% viša nego u Nemačkoj, Italiji ili Španiji. A samo zbog dugoročnih razlika u stopama rađanja, povećanje troška za penzije u narednoj dekadi će biti tri puta veće u Španiji nego u Švedskoj.
Održiva reforma penzionog sistema mora da u obzir uzme efikasnost i kapital. Odlaganje penzije predstavlja najefektniju meru izbijanja finansijske krize. Ali samo jednostavno uvođenje zakona kojim se produžavaju godine rada podjednako za sve će izazvati velike nejednakosti.
Sve se vraća na logiku o razlikama u životnom ciklusu ljudi: očekivani životni vekovi građana značajno variraju od jednog do drugog, uglavnom zavise od kvaliteta života pre radnog veka. Na primer, profesionalci sa višim stepenom obrazovanja obično žive pet do šest godina duže nego fizički radnik, a dokazi ukazuju na to da se ta brojka i povećava.
Nailazimo na iste razlike u pogledu očekivanih godina života tokom kojih ljudi mogu da rade bez povreda. Visoko obrazovani ljudi uživaju veliki broj godina bez povreda ili invaliditeta – mogu očekivati preko 60 godina. Oni koji imaju ekonomski i fizički izazovne živote mogu očekivati mnogo manje.
Ako za sve stanovnike postavimo istu granicu odlaska u penziju, posledice će biti regresivne i nepravedne. Oni koji su imali „dobar život“ će uživati pet do šest godina više primanja penzije čak i ako su njihovi doprinosi uplaćivani manje godina – manje obrazovani ljudi obično počinju da rade mnogo ranije.
Jedan način da se obezbedi veća pravednost je da se godina odlaska u penziju poveže sa kvalitetom prethodnog života. Kako to može da se uradi? Jedan način bi bio indeksiranje u skladu sa kumulativnom zaradom osobe tokom života: oni koji dobro zarađuju bi trebalo da idu u penziju kasnije nego oni koji zarađuju malo.
Scenario u kom oni koji zarađuju puno rade barem do 70 godina nije loš. Ali da li je takav model i realan? Da, u Skandinavskim zemljama se već ide u tom pravcu…ali onda se susrećemo sa još jednim pitanjem. Kako će zapošljavanje i otpuštanje u privatnom sektoru izgledati u budućnosti?
| Autor: Gosta Esping-Andersen – vodeći analitičar socijalnih programa država. Profesor je sociologije na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni. Ovaj tekst je napisan za projectm-online.com |