Način na koji oči tvog deteta zasijaju kada ga sačekaš posle škole.
To što znaš na pravi način da ušuškaš prekrivač i gde tačno da ljubiš za laku noć.
Bezbroj rolni toalet papira i svega drugog što treba zameniti, a što ti radiš bez potrebe da svakoga obavestiš da si to uradila.
Lude fotke koje praviš sa decom, eto čisto onako.
Onaj put kada nisi htela da napustiš doktorovu ordinaciju bez odgovora.
Sati koje si provela surfujući internetom tražeći odgovor.
Knjige o roditeljstvu koje skupljaju prašinu na policama jer ti više nisu potrebne.
Sve košulje sa mrljom na ramenu i slinave maramice za nos koje su ostale tu jer si samo zagrlila dete kada mu je to bilo potrebno.
Ono kad ostaješ budna do kasno i pereš odeću koja im je potrebna ujutru.
Sati ljuljanja okolo naokolo bebe koja ima grčeve.
Sati pokušavanja da shvatiš kako da rešiš problem bebi koja ima grčeve.
Guranje, guranje i guranje ljuljaške u parku.
Ono kako svašta može da ti pođe za rukom.
Domaći na kojima si radila – priroda, istorija, prepričavanje knjiga, pravljenje postera itd. itd. – i kako si sve vreme bila strpljiva.
Sve one društvene igre, lego kockice i druge stvari koje redovno igraš iz početka.
Ono kad si se osećala usamljeno ili umorno i samo htela da ostaneš kod kuće, ali si ih ipak strpala u auto i vozila se i vozila.
Sve te prilike kada si čistila sve te omote, smeće, papir i sve ostalo iz kola što tamo bude zaboravljeno.
Svi ti kreveti ispod kojih si čistila.
Činjenica da znaš sve lozinke za dečije sajtove.
I to što si se setila da zapišeš one koje nisi zapamtila.
Sva ta pitanja na koja si dala odgovore.
Čekaj da to ponovim – milioni pitanja koja počinju sa zašto na koja si dala odgovore.
Svaki put kada si izustila „samo još jedan zalogaj“ ili „samo još jedan pokušaj“ ili „samo još jednom okreni pedalu“ ili svaki put kada si radila, radila i radila na tome da pomogneš detetu da nauči.
Sve uvučene košulje, zakopčane jakne, zavezane pertle i zakopčane pantalone.
Tvoja ruka u detetovoj ruci kada prelazite ulicu.
Ono kad trčiš za biciklom kada konačno skupe hrabrost ostavljajući te u prašini kako vičeš „gledaj gore, gledaj gore“ i „uspeo si, stvarno si uspeo“!
Kolena zakrpljena zavojem pod tvojim prstima.
Obrisane suze i ruke na tvom licu i reči „možeš ti to“.
Tvoja ruka u detetovoj ruci dok se pozdravljaš sa njim i ostavljaš ga na fakultetu kilometrima daleko od kuće.
Svaki onaj put kada si se samo ušunjala i gledala ih kako spavaju.
Sve one knjige, igračke i stvari koje su svuda po kući i prave lom ali čine porodicu.
Sve one suze koje si prolila iza vrata kupatila.
Sve one suze koje si prolila u kolima.
Sve one suze koje si prolila stojeći iznad lavaboa dok te je neko vukao za nogu.
Sve one suze koje si prolila jer si samo htela da budeš dobra mama.
Ono kako samo ti možeš da nađeš zagubljeni predmet koji je misteriozno nestao.
Sve one poruke napisane učiteljici.
Svo vreme provedeno sedeći u stolici napravljenoj za sedmogodišnjake prekoputa učiteljice.
Svaki put kada si ispunila aplikaciju za fakultet kada si se osetila hrabrom.
Sve dobačene lopte, pritisnute dirke na klaviru, istrošeni flomasteri i bilo koji drugi put kada si se uložila za njih.
Sva briga.
Sva oribana kupatila, dlake izvučene iz cevi, očišćena povraćka i svaki drugi odvratan zadatak koji samo ti obavljaš.
Činjenica da je maslačak (ili bilo koje drugo cveće) ubrano samo za tebe.
Činjenica da ti te maslačke staviš u svoju kuhinju.
Slatki zagrljaji ujutru dok budiš svoje uspavane mališane.
To što i kada odrastu, kada su bolesni, još uvek hoće mamu.
To što im pokažeš dugu posle svake kiše.
Svaki put kada sediš za stolom i pomažeš im oko domaćih zadataka i sve je mučenje ali ti i dalje sediš.
Kada im daješ još hrane jer su još gladni iako ćeš ti ostati gladna.
Strpljenje koje je potrebno da se obavi kupovina u supermarketu zajedno sa detetom.
Ono ekstra strpljenje koje je potrebno da se obavi kupovina u supermarketu zajedno sa detetom i novom bebom.
Ono još neverovatnije strpljenje koje je potrebno da se obavi kupovina u supermarketu sa predtinejdžerom.
Svaki put kada si kuvala u kuhinji, praveći večeru ni od čega.
Svo šišanje, sečenje noktiju, kupanja i svo to sređivanje.
Ono kad sediš kod frizera i raspadneš se kada se tvoj 5-godišnjak vrati izgledajući mnogo odraslije.
Kako tvoj zagrljaj i poljubac leči sve.
Svaki put kada si se sklupčala u detetovom krevetu jer je loše sanjalo.
Kako spavaš polu snom u slučaju da se oni probude i zovu te.
Hroničan nedostatak sna sa kojim si navikla da živiš.
To što si ti jedina koja može da zapakuje užinu i spremi decu da izađu iz kuće u roku od 8,3 minuta ako je potrebno.
Svaki put kada si sedela i posmatrala.
Svaki put kada kažeš „verujem u tebe“ kada zaborave koliko su sjajni.
Svaki put kada ostaneš budna do kasno, čekajući i čekajući da se vrate.
Svaki dan proveden u brizi, u pokušajima, spoticanjima i ponovnim pokušajima.
Činjenica da si na njihovim telefonima jedino ti označena kao „mama“.
Sva ona odeća koju si iz prevrnute vratila na pravu stranu.
Svi „volim te“ iznova i iznova izrečeni.
Činjenica da si jedina na celom svetu koju tvoja deca zovu mama.
To što je ova lista, iako puna normalnih stvari, u stvari neverovatna.
Ti vrediš!
Nikada nemoj da sumnjaš u to.
Ti. Si. Fenomenalna!
[Ti si Najbolja Mama Na Svetu!]
|
Autor teksta je Rejčel Martin koja bloguje na FindingJoy.net, sajtu koji je posvećen traženju pozitivne strane života, naročito u majčinstvu i ohrabrivanju žena. Autorka je popularne serije pisama „Draga mama“ (LINK) i e-knjige pod istim imenom koju možete kupiti ovde a možete je pratiti i na Facebook strani Finding Joy.
Slika: Donnie Ray Jones/flickr.com |